Category: Zašto doniramo?

Maša Elezović je feministkinja i aktivistkinja koja se u radno vrijeme bavi komunikacijama i dizajnom. Završila je master iz Rodnih studija na University College London (UCL) uz Chevening stipendiju britanske vlade, a prethodno je, zahvaljujući MEXT stipendiji japanske vlade, sprovela istraživački rad na Kyoto univerzitetu. Radila je kao koordinatorka, a zatim i kao regionalna menadžerka ženskog programa u Trag fondaciji, gdje je razvijala programe podrške organizacijama koje se bore protiv nasilja nad ženama, promovišu rodnu ravnopravnost i osnažuju feministički pokret na Zapadnom Balkanu.

U svom radu spaja strategijske komunikacije, vizuelno pripovijedanje, dizajn i tehnologiju, istražujući načine na koje feminističke ideje mogu oblikovati javni prostor, digitalne pejzaže i društvene narative. Posebno je zainteresovana za presjek feminizma i tehnologije – kako se digitalni alati, platforme i algoritmi odnose prema rodu, moći i pristupu, te na koji način se tehnologija može koristiti za jačanje feminističkih pokreta.

Filantropija je čudna sfera rada i delanja. Čudna je jer pravila ostaju pomalo izvan vidokruga jasnoće i javnog odlučivanja, za razliku od organizacija koje imaju načelno jasne i transparentne procedure. Šta te je privuklo da posle rada u organizacijama, potražiš novo polje delanja u fondacijama? Kako te je taj rad iznenadio a možda i razočarao? Kako se razlikuje tvoj rad od rada tradicionalne filantropije?

Za mene rad u filantropiji znači da mogu da doprinesem temama koje me interesuju, koje su mi važne i za koje se borim iz pozicije gde mislim da moje veštine mogu najbolje da se iskoriste, zato što filantropija zahteva građenje mreža kao i rad jedan na jedan kako bi se što bolje objasnilo zašto je potrebno finansirati organizacije na Balkanu, pogotovo u godinama kada Balkan nije više važan donatorima. Za mene je bio važan taj rad u okviru sistema gde sam smatrala da mogu najviše da pomognem. Kao i komunikacije kao mesto gde mogu da pomognem. Ja prosto nisam osoba za direktan rad na terenu, da radim sa žrtvama nasilja, nemam te veštine. 

Slažem se, nema jasnih pravila i procedura. Dosta toga zavisi od veza koje kreiramo i načina na koje uspevamo da iskomuniciramo potrebe i da objasnimo zašto baš te teme za koje se mi zalažemo treba da budu podržane. Ne bih rekla da sam imala razočaranje jer nisam imala ni neka očekivanja ali mi je jasno da ima puno toga u finim međuljudskim komunikacijama i da će dosta zavisiti od veza koje stvaramo. 

Ja bih i ovaj moj rad nazvala tradicionalnim ali je sreća što sam radila u ženskom programu koji je finansiran od strane Oak-a i on nam je davao fleksibilnost u radu. Iako se Trag trudio da radi na fleksibilan način, to nije bilo uvek moguće. E, sad, što se tiše Oak-a, to je bilo važno jer smo mogle da gajimo fleksibilnu podrške zasnovanu na poverenju. A pošto je promena konteksta tolika brza, fleksibilno upravljanje novcem se pokazalo kao dosta važnim. Naš pristup nam je omogućio da stvorimo poverenje koje ide u obe strane. A to nam je važno jer možemo zajedno da rešavamo probleme. Neću se praviti da smo svi jednaki, zna se ko je u poziciji moći, ali smo uspele da stvaramo poverenje. U tom procesu te organizacije nam daju prilike da budemo bolji donatori. Što je bilo više poverenja, mogle smo bolje da radimo. Jer ako ga nema, onda izmišljamo, namećemo. Nekada se dešava zbog naših pozicija, jer pratimo ekosistem, videle smo da neke stvari dolaze a da organizacije ni ne primete. Mislim da smo tako prema pokretu odgovorne. kao i praćenje šire slike koju onda vraćamo kao znanje i informaciju pokretu. Važno je da delimo sve te informacije. Time im dajemo jedan period da ranije vide šta dolazi u njihovom smeru. To nam je, na kraju dana, i posao. Da pratimo stanje u pokretu. 

Tvoj specifičan deo rada je podrška na Balkanu. Kako se rad organizacija menjao tokom proteklih godina? Šta vidiš kao glavne prepreke i izazove?

Srbije je sada u specifičnoj situaciji. Mislim da postoji zamor materijala i to smo videle u komunikaciji sa grupama. Videli smo smanjene kapacitete a nisu ni imali mesta niti prostora da prime bilo šta što nije vezano za sam rad.  Previše je bilo informacija. Kao i sam Trag, uostalom. Svakodnevica je takva da smo pod udarom vesti. Mada mi se čini da je protočnost medju zemljama postala bolja i da ima vise saradnje. Ima već jasnoće da mogu da dobijaju mnogo jedni u drugih. A počele su aktivnosti da se ukrupnjavaju. 

Zeznuta je situacija i kako se povlače fondovi, čini mi se da će morati da se formiraju novi mehanizmi solidarnosti. Moraće da se ukrupnjavaju aktivnosti a biće teško zagovarati za Balkan. Puno se donatori sklanjaju iz regiona a odgovornost prebacuju na Evropu. A taj novac iz Evrope će se menjati jer dolazi desni centar. U okviru toga, ženske organizacije ispadaju sa liste prioriteta. Biće puno udruživanja, od deljenja kancelarija i osoblja, moraće da se nalaze novi mehanizmi rad i solidarnosti i to je jedini put da se uspe. Postoji opasnost da će biti borba za resurse ali već vidim nove modele udruživanja i to me raduje. 

Ova godina je dosta izazovna, čini se da je krilatica kriza bez presedana ono što objašnjava trenutni haos u filantropiji povodom odmazde Trampa ali i činjenice da će se u narednom periodu saseći budžeti za davanja glavnih država koje se bave i filantropijom, kao što su Britanija, SAD i Japan. Kako vidiš nadolazeću krizu i koji su glavni izazovi sa kojima se moramo uhvatiti u koštac?

Mislim da sam već delom odgovorila na pitanje. Naglasiću da je jako važno da ovaj model udruživanja raste lokalno I da ga podstičeme. Način na koji se formulišu pozivi za grentove, da se podstiče saradnja. Da se posmatra ekosistemski a ne individualno lokalno. Stalno pokušavaju to da rade u UN-u i u Evropu da se ne bi podržavali dupli projekti. Već kako da se pravi lanac, tkanje ili mreža umesto individualizacije kroz projekte. To je komplikovan posao ali kroz to može da se pomogne vežbanje saradnje. Da ne bismo potsticali borbu za organizacije. 

Bojim se da će morati organizavije da usložnjavaju procedure. Sada dolazi skup novac, koji podrazumeva dosta administracije i podrazumeva dosta procedura. Na taj način se podiže cena administrativnog rada a uvek je borba da se smanji administrativni zahtevi. S druge strane, možda se primiče zakon o stranim agentima u Srbiji što znači da će  morati da se radi realokacije rada organizacija. Tu može da se desi da dosta organizacija sklizne zbog nedostatka svojih kapaciteta. 

Biće mnogo teže stvarati odnose poverenja kada se podižu ti administrativni zahtevi zato što će velika količina energije biti usmerena prema tim razgovorima. Ali ako se stvori osećaj da je to realnost i starteški se pristupi tome kao i da se podrže kapaciteti za stvaranje tih administartivnih začkoljica, onda može  da se preživi taj deo bolje. Vidim to prostor za rast ali je pitanje koliko mi same imamo kapaciteta za takav rad. 

Ako je solidarnost neodvojiva od poverenja i zajedništva kao i davanja, s obzirom na Vašu ličnu pozadinu i različite kontekste u kojima ste radili, šta biste voleli da vidite kao deo osnove za solidarnost u godinama koje dolaze?

Solidarnost je širok pojam. Mislim da ćemo morati lokalno da tražimo više resursa iz zajednica, bilo od nas samih, bilo iz organizacija ili lokalne filantropije. Ali mislim da nemamo skroz jaku osnovu. Trag je to godinama radio, kao i Rekonstrukcija, ali je nedovoljno jak taj mišić. Međutim, čini mi se je sada kroz proteste ojačao mišić. Možda će na taj način podrška morati da se redistribuira. 

Što se solidarnosti tiče, mislim da će nam najveći problem biti poverenje. I to na nivou da pričamo i delimo informacije i da razumemo da jedino združene možemo da preživimo. A čini mi se da je za solidarnost ključno poverenje. Mislim da mostovi koji su gradjeni do sada kao i veze, biće još važnije. A ako uspemo da na te mostove stanemo, onda možemo da ih i nadograđujemo.

Intervju: Đurđa Trajković

Jelena Ačanski je završila doktorat iz bioloških nauka i, kako kaže, zabavište u dizajnu vektorskih ilustracija. Njene beskrajno šarmantne ilustracije lako su se ušunjale u srca mačkoljubljivih ljudi, ali osim duhovitih poruka na majicama za mačkarke/e, Jelena se ističe i svojim solidarnim kampanjama. Ovoga puta razgovaramo sa njom za rubriku Zašto doniramo o njenom solidarnom doprinosu Centru „Živeti uspravno“ i dostupnosti usluge personalne asistencije za osobe sa invaliditetom, kao i o njenim viđenjima solidarnosti, zajednice, promenama za pravedniji svet.

1. Tvoj rad poznat je širom interneta makar mačkoljupkama i mačkoljupcima kroz Uncut Creations. Osim što kroz svoj rad slaviš mačke, slaviš i život i to aktivno i posvećeno kroz podršku Centru Živeti uspravno u kampanji za prikupljanje prekopotrebnih sredstava. Šta te je podstaklo da na ovaj način postaneš saveznica njihovoj borbi? Kako je tekla i kako još uvek teče saradnja?

Uncutove kreacije su nastale sa željom da mogu aktivno da doprinosim društvu. Pojavom Brendly platforme 2020. godine, napokon se u Srbiji omogućio print on demand model poslovanja. Ukratko, radi se o platformi koja mi dozvoljava da se kreativno izrazim, a Brendly radi umesto mene sve od proizvodnje i slanja proizvoda, tj. celokupne prodajne logistike. To mi daje slobodu da se posvetim kreativnim delom, jer uz moj primarni posao i životni stil ne bih fizički uspela da se bavim celim procesom prodaje. Otvaranje Uncut prodavnice poklopilo se sa karantinom u proleće 2020, kada sam i videla objavu Javnog akvarijuma i tropikarijuma iz Beograda da im je potrebna finansijska podrška za hranu za životinje, jer zbog nemogućnosti prodaje ulaznica nisu imali profit sa kojim uspevaju da drže životinje sitim. Postavila sam nekoliko proizvoda u Uncut prodavnicu i objavila na društvenim mrežama da će sav profit od prodatih majica biti doniran njima. S obzirom na to da je tada Uncut tek počinjao poslovanje, a baza pratilaca bila mala, odziv je bio dobar i skupljena je prva suma za donaciju. Zatim se pojavilo apel azila za mačke Felix iz Subotice za lečenje mačka Miša od FIPa – odziv je bio još veći i skupljena je značajna suma. Posle su akcije same nastavile da se kotrljaju. Uncutove kreacije učestvovale su u brojnim humanitarnim licitacijama, uglavnom na Facebooku, ali i na društvenim događajima u zemlji i inostranstvu. Nisam sabirala koja suma novca je prikupljena zahvaljujući Uncutu, jer verujem da je svaka suma važna i da je svaka akcija u kojoj ljudi daju deo sebe neprocenjiva. Kad sam na Instagramu videla objavu Centra „Živeti uspravno“, počela sam da razmišljam o načinu na koji bih mogla doprineti njihovoj borbi, ne samo kroz jednokratnu donaciju, već kroz akciju sa većim dometom – u finansijskom smislu, ali i u širenju svesti o Centru, njegovoj misiji i značaju za društvo. Prvi deo inicijative je bio fokusiran na prihod od prodaje Uncut proizvoda, a zatim se proširilo na kampanju podrške – pozvala sam 3850 ljudi da doniraju 200 dinara i dele objave kako bismo skupili 770.000 dinara. Sada smo blizu tog cilja, ali to ne znači da će saradnja Uncuta i Centra stati. Naprotiv, nastavljamo do deblokade i, ko zna, možda nas čekaju još mnoge kreativne i važne akcije i uzajamna podrška. Ponosna sam jer su iz zajedničke saradnje nastale važne objave, video snimci i Viber stikeri koji šire svest o personalnoj asistenciji, abilizmu, podršci, zajedništvu. Još nešto se kuva u kuhinji Centra i Uncuta, obavezno zapratite Centrove profile na socijalnim mrežama.

Šta me je podstaklo da budem saveznica u njihovoj borbi? Kroz Mimine [Milica Mima Ružičić Novković, Centar „Živeti uspravno“] objave i mejlove sam osetila snagu i borbu jedne žene, neko bi rekao protiv vetrenjača. Istovremeno, primetila sam i izostanak podrške od strane institucija, što je Centar i dovelo u problem. Shvatila sam da oko Uncuta imam zajednicu divnih ljudi, određeno znanje iz oblasti copywriting-a i digitalnog marketinga, i da bi bilo greh ne iskoristiti taj resurs. Saradnja sa Centrom i komunikacija sa Mimom su pravo bogatstvo. Svaku ideju promišljamo zajedno i razrađujemo do najsitnijih detalja. Verujem da kroz ovaj proces obe učimo neprocenjive stvari i rastemo kao osobe.

2. Kako učimo od CŽU i drugih koje/i prate, promovišu i produbljuju tekovine pokreta osoba sa invaliditetom, personalna asistencija je jedan od najbitnijih preduslova za samostalan i dostojanstven život osoba sa invaliditetom. Kako ti vidiš ovu uslugu i kako bi objasnila nekome ko prvi put čuje za ovaj pojam – zašto je važno pružiti podršku dostupnosti ovoj usluzi, zašto se tiče i onih koji nemaju invaliditet?

Personalna asistencija omogućava svima da žive nezavisno i dostojanstveno. Činjenica da se u 21. veku još uvek borimo za dostupnost personalne asistencije svima kojima je potrebna predstavlja poraz našeg društva. Personalna asistencija nije samo fizička pomoć, ona je ključ za slobodu, za mogućnost da neko izađe napolje na cvetnu pijacu petkom, ode u šetnju kejom, poseti koncert, radi, studira, bavi se hobijima, meditira na Štrandu.

Važnost ove usluge nadilazi same korisnike personalne asistencije, jer podržavanjem njene dostupnosti gradimo inkluzivnije društvo. To društvo postaje zajednica u kojoj svako ima jednake šanse da uči, radi, trenira ili jednostavno prošeta Limanskim parkom i uživa u procvetalom drveću i oprašivačima koji ga posećuju. Kao društvo smo skloni da, u poslednje vreme sve više, vrednujemo sve kroz novac. Na primer, kako bi se ljudima približila važnost oprašivača, izračunata je ekonomska vrednost njihove usluge, koja globalno iznosi između 195 i 387 milijardi dolara godišnje. Zbog toga posebno naglašavam važnost uživanja i hobija kada se priča o personalnoj asistenciji, jer se ponekad ističe kako osobe sa invaliditetom, zahvaljujući personalnoj asistenciji, mogu doprineti društvu. Ipak, ovu uslugu nikako ne smemo monetizovati, jer to nije i ne sme biti njen cilj, već obezbeđivanje samostalnosti i prava na izbor u svakom aspektu života.

U saradnji sa Centrom Živeti uspravno, divnim ljudima koje sam upoznala putem Uncut zajednice na socijalnim mrežama, napravljen je video koji objašnjava šta je personalna asistencija. Taj video mi je posebno drag, jer su u njemu učestvovali ljudi koji su prepoznali vrednost solidarnosti i bez ustezanja stali pred kameru kako bi širili ovu važnu poruku. Video možete pogledati ovde: Instagram video.

3. Često govorimo o pojmovima “solidarnost” i “zajednica”, zapravo toliko često da su ovi pojmovi postali toliko slojeviti da svako ima svoje viđenje šta to znači. Šta su solidarnost i zajednica za tebe?

Solidarnost je deljenje tereta i uspeha, pružanje uzajamne podrške, i onaj dug zagrljaj koji daje snagu. Solidarnost je kada zajednica okupljena oko Uncutovih kreacija deli objave o Centru „Živeti uspravno“, kada jedni druge pozivamo na akciju i podržavamo. Solidarnost su svi ljudi i preduzetnici koji su podržali Centar u donatorskoj kapmanji i van nje. Solidarnost je akcija, a ne stajanje sa strane kada je nekome potrebna podrška. Solidarnost su ljudi okupljeni u nekoliko Facebook grupa koji izdvajaju svoje vreme i sredstva kako bi nesebično pomogli korisnicima humanitarnih fondacija. Solidarnost su svi preduzetnici koji doniraju svoje proizvode za humanitarne lajvove. Solidarnost su ljudi koji prate te lajvove i kupuju u njima. Solidarnost ima puno imena, Božica iz grupe Humanitarna knjižara, Jesena, Sneža, Branka, Sandra, Daniela i druge dame iz FB grupe Tim Tetke. Solidarnost je kada Vukijeva mama Jelena iz Zrenjanina zajedno sa svojim pratiocima na Instagramu obezbedi poteljinu za pedijatrijsko odeljenje Opštoj bolnici „Đorđe Jovanović“. Solidarnost je kada Nina Katana u spomen na ćerku Nađu organizuje akciju za mame pratilje u dečijoj bolnici u Novom Sadu, pa odziv bude toliki da nema gde sva da uskladišti. Solidarnost su ljudi okupljeni u FB grupi za lečenje maca od FIPa. A zajednica? Ukoliko želite da osetite moć i toplinu zajednice učestvujte u lajvovima Ivane i Patricije, Tamare i svih drugih mama koje uz podršku divnih ljudi skupljaju novac za lečenje svoje dece.

Kada je reč o Uncut zajednici, kroz vesele i duhovite natpise, želela sam da privučem ljude sa sličnim pogledom na svet – one koji veruju u optimizam, vedrinu i međusobno uvažavanje. Milisav mi neprocenjivo pomaže u tome, jer je on neverovatno biće, veoma pažljiv mačak koji na svet gleda pozitivno i ima dragocene umotvorine. On zna da je život dar i koristi svaki trenutak da u njemu uživa. Nešto što sam zapamtila iz hemije iz gimnazije je rečenica „Sličan se sličnom raduje.“, pa se tako prirodnim tokom oko Uncutovih kreacija okupila predivna grupa ljudi – oni koji vole život, ljude, životinje i svet. To su ljudi sa realističnim, ali i optimističnim pogledom na svet, koji ponosno dele slike svojih mačaka kako bi razveselili svet. Ljudi koji znaju da je izgreban nameštaj ništa naspram ljubavi koju mačka pruža. Takvi ljudi, svesni vrednosti jednostavne radosti i lakoće življenja su spremni priskočiti u svaku akciju koju pokrenem, podržati je i aktivno pozvati druge da učestvuju. Nadam se da osećaju moju zahvalnost za svaku podršku, podelu ili sviđ objave.

4. Koja su tvoja maštanja o pravednijem svetu?

Nekoliko puta su mi rekli da sam naivna jer verujem u promene – verovatno i jesam, ali to smatram komplimentom. Za mene pravedniji svet znači da svako dela u skladu sa svojim mogućnostima, da ostvari svoj potencijal i želje. Da se svako fokusira na ono što može, a ne na ono što ne može. Da svako radi šta želi sve dok to ne ugrožava drugog. Da ne čini ono što ne bi želeo da drugi njemu čine. Da svaka osoba dobije pomagalo koje joj odgovara, a ne koje joj pripada po pravilniku. Da nijedan lekar ne viče na pacijenta. Da nijedna bolesna osoba ne bude optužena da glumi, umišlja ili traži pažnju. Da ljudi uče do kraja života. Da nijedna beba ne postane korisnik fondacije zbog bahatog porođaja. Da ni jedan roditelj ne izgubi dete zbog loše organizacije i spore primene pravde. Da nijedna osoba ne mora da skuplja novac za lečenje preko fondacije. Da nijedan roditelj ne mora da piše poruke i moli ljude za donacije za lajv za lečenje. Da svako ima dom. Da niko ne bude gladan. Da nema abilizma. Da svaka odrasla osoba može slobodno da voli drugu odraslu osobu. Da se niko ne plaši za život zbog ljubavi. Da svako može slobodno da se drži za ruku. Da i studenti mogu da koriste liftove na svim fakultetima. Da se ženama u firmama ne meri potrošnja toalet papira. Da niko ne izgubi posao zbog trudnoće ili bolesti. Da sve bude pristupačno. Da nijedan korisnik invalidskih kolica ne čeka godinama rešenje za projekat za pristupačnost zgrade, dok gleda kako se dozvole za bašte kafića izdaju skoro na dnevnom nivou. Da se ne grade izdignute platforme za letnje bašte, da budu dostupne svima. Da svi ljudi shvate da smo po DNK 99.9% slični, da prestanu da se slave tih 0.1% različitosti. Da nema rata. Da svako ima pravo glasa. Da nijedna životinja, koju je čovek pripitomio i privržio sebi kroz vekove, ne bude napuštena. Da smo razumni da čuvamo planetu. Da niko zločin ne nazove nesrećom.

5. Za kraj ćemo se u stvari vratiti na početak – ideju da te intervjuišem dobila sam ne samo zbog tvoje solidarne akcije sa CŽU već i zbog jednog simpatičnog sna u kome se svađam sa nekim ko “Uncut” čita po engleski, kao “Ankat”, iako treba da ga čitamo kako i piše. Ko je uncut i kako doprinosi i pravednijem i veselijem svetu?

Uncut je sivačko dete koje se zadesilo u Novom Sadu. Dete koje je odraslo u porodici gde su se deca odgajala kao osobe, a ne kao princeza i naslednik, koje je ohrabrivano da uči, napreduje, razmišlja svojom glavom, bude odgovaran za svoje postupke, glasa ali ne bude član ni jedne partije. Dete koje je učeno da dela, a ne laprda. Dete koje je odraslo na Velikom bačkom kanalu, jer ko kao dete nauči da se ne boji drezge koja ga iz dubina golica po nogama dok pliva, taj se suočava sa životom bez straha. Dete koje ne zvoni nervozno zvoncetom na biciklu već raspevano viče „Može malo mesta“. Dete koje je osetilo svu ljubav ovog sveta, ali i nedaće koje su devedesete donele. Dete čiji je cilj da ne postane frustrirana odrasla osoba. E to dete je utkano u brend Uncut, kroz čije se dizajne sa humorom, samoironijom, svakodnevnim situacijama i ljubavlju prema životinjama trudim da širim osmehe i unesem radost u svakodnevicu. To dete me gleda i zbog njega želim da bojim svet vedrijim bojama.

VAŽNO: Centru Živeti uspravno i dalje je potrebna vaša podrška! Posetite njihov sajt i uključite se u akciju. Budite promena bez oklevanja!

Razgovor vodila: Galina Maksimović

Danka Spasovski je diplomirana psihološkinja, konsultantkinja  za rad sa ženama s traumom fizičkog, psihičkog i seksualnog nasilja i stipendistkinja Rekonstrukcije ženski fond. Povodom kampanje “Feminističko obrazovanje – borba za mir” sa njom smo razgovarale o programu stipendija, ali i o važnosti feminističkog obrazovanja danas.

1. Čime se baviš i u kojoj oblasti ti je stipendija Žarana Papić pomogla?

Ja se bavim psihološkom podrškom ženama, počela sam radom u Autonomnom ženskom centru, direktnim radom sa ženama koje su preživele nasilje. Na taj način sam stekla mnoga znanja vezana za pojam traume i načine kako podržati ženu u procesu oporavka od nje. Po zanimanju sam psihološkinja, a edukacija koju sam završila uz pomoć stipendije “Žarana Papić” bila je obuka za držanje asertivnog treninga, tako da sam kasnije u više navrata na ovaj način pomogla ženama s iskustvom nasilja kako da povrate poljuljano samopouzdanje i samopoštovanje.

2. Na koji način je stipendija doprinela tebi lično i tvom akademskom i aktivističkom putu?

Stipendija je meni lično pomogla da nadogradim i poboljšam već stečena znanja. Sama sam postala sigurnija u sebe, a žene s kojima sam radila su dale veoma lepe I pozitivne komentare vezane za obuku koju sam im pripremila. Neke od žena su rekle da su se uz pomoć kursa koji smo zajedno radile osnažile da reše neke probleme koje do tada nisu mogle.

3. Na koji način misliš da stipendija doprinosi feminističkom pokretu?

Smatram da stipendija doprinosi feminističkom pokretu tako što daje mogućnost ženama da napreduju u oblasti znanja, a koje im donosi više nezavisnosti, mogućnosti i prilika. U mom konkretnom slučaju, sticanje znanja iz nekih oblasti mogla sam da primenim i na taj način pomognem mnogim ženama koje zbog pitanja patrijarhata imaju manje mogućnosti da se osnaže i realizuju kao samosvojne ličnosti.

4. Slogan ovogodišnje kampanje je Feminističko obrazovanje – Borba za mir. Kako vidiš ulogu i značaj feminističkog obrazovanja?

Feminističko obrazovanje je nezaobilazno u mirovnom aktivizmu, jer su osonvna načela feminizma odsustvo hijerarhije, promene u raspodelama moći, ravnopravnost i podrška bilo kome s manje moći. Sama pozicija rata je asimetrična pozicija gde se veća moć zloupotrebljava čime se krše ljudska prava, degradiraju humane i ljudske vrednosti, a promovišu sila, moć, patrijarhat i nesolidarnost. U takvom spletu okolnosti žene su neposredno i posredno ugrožene, a da militarizam kao posebnu uzima žensku žrtvu na razne načine, I dugo nakon završetka borbenih dejstava. Ratovima se perpetuira i nastavlja patrijahat: zbog hijerarhije, manifestovanja sile, fizičkog nasilja i promocije vrednosti smrti. Zbog svega toga smatram da je feminističko poimanje i shvatanje nužan deo mirovnog pokreta.

Intervju: Nataša Ivaneža

Leila Hesini (Hessini) je transnacionalna feministička liderka, aktivistkinja, zagovaračica i savetnica sa preko 25 godina iskustva u organizovanju i dodeljivanju grantova u cilju promovisanja ljudskih prava, rodne ravnopravnosti i prava na seksualno i reproduktivno zdravlje i pravdu u Sjedinjenim Američkim Državama i širom sveta.

Rođena je u Alžiru, a školovala se u SAD-u, Francuskoj i Maroku. Tokom svoje profesionalne karijere, živela je i radila u Africi, Evropi i Sjedinjenim Američkim Državama. Više od pet godina obavljala je funkciju potpredsednice programa Globalnog fonda za žene (Global Fund for Women), gde je nadgledala strategiju dodeljivanja grantova, jačanje pokreta, globalno zagovaranje i filantropske saradnje. Od 2002. do 2016. godine bila je članica seniorskog rukovodstva organizacije Ipas, gde je pisala o pravima na abortus i pravdi, vodila globalne napore u oblasti zagovaranja i sarađivala sa feminističkim grupama koje rade na samoupravljanju, vlasništvu zajednice i smanjenju stigme u vezi sa fizičkim integritetom i seksualnim i reproduktivnim pravima. Dok je boravila u Severnoj Africi, i rukovodila radom kancelarije Fondacije Ford u Kairu u vezi sa rodnom ravnopravnošću, učestvovala je u osnivanju konsultantske firme za feminističku analizu i rodnu ravnopravnost pod nazivom Strategic Analysis for Gender Equality (SAGE). Magistrirala je javno zdravlje i masterirala iz studija o Bliskom istoku i Severnoj Africi. Studirala je islamsko pravo u Maroku i započela doktorske studije iz sociologije u Francuskoj.

Sa njom smo razgovorale o promenama koje dešavaju u filantropskom svetu, uticaju koje ženski fondovi imaju na njih, ali i ostanju solidarnosti, poverenja i zajedništva danas.

1. Veliki deo Vašeg rada bio je u polju filantropije. Koje su neke od pozitivinih promena koje ste videla u poslednjih 20 godina, a gde još postoji prostor za promenu i poboljšanja?

U poslednjih 20 godina videli smo mnogo pozitivnih promena u filantropskom sektoru, i važno je da se te promene proslave. Primetili smo stvarnu promenu u filantropskom pejzažu. Počeću sa promenama u fondovima za žene, jer smatram da je važno da se prizna da su feministički i ženski fondovi zaista promenili pejzaž na mnoge načine. To se dogodilo zato što ovi fondovi resurse premeštaju na drugačiji način. Budući da su fondovi za žene vođeni pokretima i zajednicama koje služe, oni takođe premeštaju novac na održiv i fleksibilan način, a odnosi koje imaju sa pokretima i organizacijama koje podržavaju su veoma različiti od tradicionalnog modela filantropije.

U filantropskom sektoru danas postoje mnoge organizacije koje finansiraju fondove za žene, organizacije i pokrete koji se bave rodnom ravnopravnošću, nebinarnim rodnim identitetima i pokretima. Postoji bolje razumevanje prioriteta postavljenih  od strane onih koji najviše trpe posledice nepravdi u svetu. Naravno, tradicionalna filantropija ima još mnogo toga da uradi, ali barem govorimo o promeni odnosa moći, o dekolonizaciji filantropije. Postoje oni koji se priključuju i doniraju svo svoje bogatstvo jer prepoznaju štetne načine na koje je njihov novac stvoren. Postavlja se sve više pitanja o tome odakle dolazi bogatstvo, kako se donose odluke, o bogatstvu koje filantropi imaju, o promenama odnosa moći i o tome da se osigura da su prioriteti usklađeni sa kontekstom u kojem se pokušava ostvariti promena.

Takođe, postoji sve više zemalja i vlada sa politikama zasnovanim na feminističkim načelima i feminističkoj međunarodnoj pomoći. Iako se Švedska povukla, postoje vlade poput Nemačke, Holandije, Francuske i drugih koje bar razumeju i govore da su njihove politike feminističke, i uspstavljaju određene mehanizme odgovornosti kako bi se osiguralo praćenje uticaja koje ove politike imaju na pokrete.

Takođe bih želela da istaknem osobu kao što je Mekenzi Skot, jer je ona primer osobe koja razmišlja drugačije o svom novcu, premešta ga na drugačiji način i uklanja različite prepreke koje postoje u procesu dobijanja sredstava i izveštavanja o njima. Ona samo piše čekove! Postoje kritike jer nije tako transparentna kao što bismo želeli da bude, ali sada postoji baza podataka koju možete pretraživati i pristup je otvoren. Mislim da osobe sa visokim prihodima poput nje i drugih koji ispituju svoje bogatstvo, kao i oni koji doniraju novac na načine koji su više usklađeni sa potrebama feminističkih i organizacija za socijalne promene, mogu ostvariti održive promene u našim životima.

Na kraju, želim da kažem da danas drugačije razmišljamo o urođeničkoj filantropiji, svakodnevnom davanju i međusobnoj solidarnosti kao načinima korišćenja novca i drugih resursa, a to takođe treba da bude deo filantropije. Iako postoje i drugačije institucionalne ideje o filantropiji i različiti koncepti o njoj, ako razmislite o tome šta znači biti filantrop – verovati u ljubav prema čovečanstvu i davati novac i resurse zajednicama kojima pripadate i pitanjima o kojima se brinete, mnogi ljudi to već i rade. Svakodnevno davanje je bilo veoma očigledno tokom pandemije, a danas, u regionima u kojima radim, poput Maroka i Libije, zajednice se udružuju kako bi se brinule jedne o drugima. I to treba da bude prepoznato kao filantropska akcija.

Što se tiče prioriteta u narednim godinama, želela bih da vidim promene u ideološkom i političkom okviru kako bi se promenile i prakse – razumevanje odakle dolazi bogatstvo, problemi u našim filantropskim institucijama, barem u SAD-u. Mislim da sam nekada mislila da je filantropija blagorodna i da čini dobro, ali volela bih da zapravo razgovaramo o izazovima u vezi sa porezima, subvencijama filantropima, nedostatku pitanja odakle dolazi njihov novac i kakvu štetu je izazvao, o nedostatku demokratskih transparentnih procesa. I na kraju, moramo da promenimo i prihvatimo da filantropske strategije treba stvarati u saradnji sa onima koji su najviše pogođeni u različitim delovima našeg sveta – participativne strategije, savetodavni odbori, zapošljavanje ljudi iz pokreta i zajednica koje podržavamo. I na kraju, trebamo preispitati celokupno polje i ko su zaista filantropi. Ako bismo to razmotrili, moglo bi doći do mnogih promena.

2. Seksualno i reproduktivno zdravlje i ljudska prava su globalno ugroženi zbog različitih desničarskih i antirodnih političkih agendi. Sa kojim izazovima vidite da organizacije moraju da suočavaju usled ovakve teške situacije? Koji su neki od novih izazova s kojima se organizacije suočavaju?

Ono što se dešava, što se tiče terminologije, jeste da se različite krize nadovezuju jedna na drugu. Ono što se dešava sa globalnom desnicom i otporom prema rodnim pravima je da su oni snažni i izuzetno dobro finansirani u post-covid eri, u kontekstu klimatskih promena, kao i kontekstu neverovatno autoritarnih režima i suprotstavljanja stvarnim problemima koji su nam važni. Dakle, u ovom kontekstu, njihov uticaj je još veći i mislim da to moramo prepoznati.

Što se tiče grupa na terenu, one se bore za svoja osnovna prava i mogućnost da se organizuju na holistički način u vezi sa seksualnim i reproduktivnim pravima i pravdom. Ono što se dešava kada ste izloženi napadima, ili podržavate prava LGBTIQ+ osoba, prava trans osoba i raznolikost u rodnim identitetima, postaje sve teže očuvati inkluzivnu i intersekcionalnu agendu. To je teško. Kao feministkinje, znamo da moramo raditi intersekcionalno, znamo da ne možemo ostaviti nikoga za sobom, znamo da se moramo uključiti oblasti gde se ljudima napada, kao što su prava trans osoba, prava na abortus, prava seksualnih radnica. I tako pokret postaje podeljen i dolazi do podele zbog napada. Moramo ostati jake, osigurati bezbednost i sigurnost braniteljima ljudskih prava i feministkinjama, nastaviti da pronalazimo druge izvore finansiranja. Takođe, ono što je bilo izazovno tokom celog perioda jeste zatvaranje civilnog društva i izvora finansiranja. Moramo da stvaramo različite načine dobijanja novca i resursa. Ali, uz obezbeđivanje sigurnosti aktivistima, kao i pravdi i procesima ozdravljenja.

3. Takođe ste radili u fondovima za žene. Šta mislite da je glavna razlika između fondova za žene i tradicionalne filantropije?

Ono što je za mene bilo uzbudljivo jeste da budem deo ovog razvoja fondova za žene. Prvi fondovi, osnovani 80-ih godina od strane feministkinja, kako bi premestili resurse i brinuli o premeštanju novca iz Globalnog Severa u Globalni Jug, bili su Globalni fond za žene (Global Fund for Women), MamaCash i Astrae Fondacija. Zatim, ako premotam unapred, mislim na Prospera Internacionalnu Mrežu fondova za žene koja danas ima 48 fondova za žene koji rade na nacionalnom, regionalnom i globalnom nivou i širom različitih regiona. Divno je videti tu raznolikost. Fondovi za žene takođe su vođeni pokretima i zajednicama koje predstavljaju i služe, i imaju tu blizinu i bliskost sa pokretima. Oni veruju u poverenje, solidarnost i odnose koji čine osnovu pristupa resursima, a koje tradicionalna filantropija često nema. Njihove strategije često potiču od zajednica kojima služe i premeštaju novac na fleksibilan i često na participativan način.

U oblasti zagovaranja, fondovi za žene su uvek zagovarali strukturalne promene i pomake, a sada vidimo da privatna filantropija poput Fondacije za Pravedno Društvo (Foundation for Just Society), Fondacije Gates, Fondacije Hewlett, Wellspring, sve razvijaju filantropsko zagovaranje u vezi sa ovim pitanjima. I veliki deo toga je uticaj ženskih fondova.

Na afričkom kontinentu, gde sebe smatram kao panafričkom feministkinjom, vidimo da, na primer, sve kancelarije Fondacije Ford sada imaju feministkinje kao direktorke koje dolaze iz fondova za žene. Dakle, vidite da feministkinje iz fondova za žene sada zauzimaju pozicije moći u Fondaciji za Pravedno Društvo, Hewlett, Wellspring… to je izuzetno ohrabrujuće videti da donose svoje iskustvo tradicionalnoj filantropiji i kao rezultat toga vidimo promene i pomake u tradicionalnoj filantropiji.

4. Ako je feministička solidarnost neodvojiva od poverenja i zajedništva, s obzirom na Vašu ličnu pozadinu i različite kontekste u kojima ste radili, šta biste voleli da vidite kao deo osnove za feminističku solidarnost u godinama koje dolaze?

To je veoma važno pitanje… lično je političko, pa ću početi svojom pričom, a to je da sam rođena u Alžiru i odrasla u SAD-u, tako da kao imigrantkinju uvek su me učili da se sećam svojih ljudi, da budem povezana sa svojim narodom i da takođe služim svom narodu. Uvek sam se nalazila na mestima gde sam povezana sa severnoafrikancima, panafrikancima, Bliskim istokom i prostorima gde smo mogli razmišljati o poverenju, solidarnosti i zajedništvu. Vremenom sam razvila duboko razumevanje sveta. To je počelo sa odrastanjem kao imigrantkinje, gde vas uvek doživljavaju kao drugačijeg i gde se uvek branite. Sada, iskreno, verujem u globalnu zajednicu i koliko smo međusobno povezani. Počevši od srca, što je veoma važno, kao i feminističke analize, ali i naša međusobna povezanost je ključna za promenu sveta. I to promena na feministički način. To duboko razumevanje povezanosti, poverenja, ili kako to neki to nazivaju u SAD-u – pozivanjem, a ne prozivanjem^[1], prepoznavanjem štete koju nanosimo jedni drugima jer ne dajemo prednost poverenju, zajedništvu i solidarnosti. Ako bismo mogli početi s tim vrednostima i ostvariti ih, to bi napravilo ogromnu razliku u načinu na koji se mi kao feministkinje povezujemo i organizujemo.

Za mene solidarnost takođe znači da sam uz tebe, da sam ovde za tebe i da mi je važno ono što se dešava tebi. Ako bismo to imali na globalnom nivou, bili bismo nepobedivi.

Razgovor vodila: Đurđa Trajković

---

^[1] Calling in and not calling out

Zejna Abdel Kalik je feministkinja i zagovornica ljudskih prava. Poseduje diplomu osnovnih studija Biologije (2002.) i master iz Javnog zdravlja (2004.) sa Američkog univerziteta u Bejrutu. Ima i sertifikat trenerice za rodna pitanja KIT Univerziteta iz Amsterdama (2020.) i poslednjih petnaest godina radi u oblasti ljudskih prava i rodne ravnopravnosti. Ekspertkinja je za razvojna i rodna pitanja sa solidnim iskustvom u bavljenju programima, politikama, istraživanjem i organizacionim razvojem u kritičnim oblastima u vezi sa integrisanjem rodnih politika, rodno zasnovanim nasiljem, promovisanjem učešća žena u sferama odlučivanja i jačanjem feminističkih pokreta. Trenutno je Izvršna direktorka Feminističkog fonda Dorija, prvog feminističkog fonda u regiji Srednjeg istoka i severne Afrike i su-predsedavajuća Veća arapskih država Komiteta NVO o statusu žena (NGOCSW Arab States Caucus).

1. Fond Dorija je dragulj srednje-istočnog i severno-afričkog regiona (MENA). Dorija razvija generalnu podršku i specijalne projekte. Međutim, jedan je od retkih fondova koji insistira i na proizvodnji znanja? Zašto to smatrate važnim?

Grantovi za proizvodnju znanja podržavaju projekte o feminizmu i rodnim pitanjima feminističkih aktivistkinja na terenu i angažovanih akademkinja u regionu MENA. Ključni značaj ovih grantova je to što omogućavaju feminističkim aktivistkinjama da eksperimentišu raznovrsnim medijima i uvode nove alate u rad na stvaranju prostora za učenje i razmenu znanja u okviru svojih pokreta. Takođe pozivaju feminističke aktivistkinje, grupe i akademkinje na učešće u razgovoru o feminizmu i rodu i regionu, ali konačno pod njihovim uslovima i na načine koji daju prednost njihovim znanjima, narativima i iskustvima.

Osim toga, identitet intelektualca je često maskulinizovan, što stvara predstavu da žene nemaju mentalni kapacitet za učešće u dominantno muškom svetu proizvodnje znanja. Ovi grantovi i proizvodnja znanja Fonda Dorija na kritički način osvetljavaju nivo zastupljenosti, osnaženosti i uticaja feminističkih aktivistkinja u politici i drugim relevantnim oblastima, skrećući pažnju na glavne raskorake koji osujećuju rodnu ravnopravnost.

2. Kako je baviti se filantropijom u regionu Srednjeg istoka i severne Afrike? I kakva je slika feminističke filantropije u javnosti? 

Poslednjih četvrt veka vidimo globalnu evoluciju filantropije, pri čemu više fondova sa ulaganja koja teže brzim naprecima prelazi na dugoročna ulaganja u strukturalnu promenu. Ovaj prelaz se ne bi desio bez uticaja feminističke filantropije. Uloga Dorije je da razume kako možemo bolje da uvežemo globalnu filantropiju sa feminističkim pokretima u regionu MENA.

Region MENA za filantropiju predstavlja i izazov i mogućnosti. Za mnoge države u regionu karakteristični su autoritarni režimi, politička nestabilnost i sukobi, što može otežati efikasno funkcionisanje filantropskih organizacija. Region se suočava i sa jedinstvenim kulturalnim i religijskim faktorima koji utiču na razvoj i sprovođenje inicijativa feminističke filantropije. Ipak, istovremeno se sve više uviđa i značaj rodne ravnopravnosti i osnaživanja žena, pri kojima žene prepoznaju svoja prava, organizuju se i podižu glasove.

Mada svakako postoje prepreke koje valja prevazići, feminističke i filantropske organizacije su u stanju da se kreću kroz složen društveni i politički krajolik ka svrhovitom uticaju i doprinosu pozitivnim promenama u regionu. Aktivno učešće žena u protestima Arapskog proleća donelo je novo razumevanje njihove uloge u procesima političke i društvene reforme. Širom regiona se pojavljuju ženske organizacije i mreže, dajući prostor ženama da se okupe, podele iskustva i zalažu se za svoja prava. Feministički fond Dorija je jedna od feminističkih filantropskih organizacija koja nastoji da podrži ove grupe kroz finansijsku i tehničku podršku, kao i pomoć u izgradnji mreža i koalicija koje mogu da doprinesu napredak feminističkih agendi u nacionalnim kontekstima.

Feministički fond Dorija pokazuje kako filantropija može da odgovara na stvarne potrebe i doprinosi strukturnim promenama u vezi sa složenim društvenim problemima.

3.    Mnogo razmišljamo o solidarnosti, аli koji su izazovi i prednosti rada u tako raznolikim zajednicama kao što je zajednica u kojoj radi Dorija? Da li se solidarnost ceni ili bi još trebalo raditi na tome? 

Raznovrsne zajednice mogu da nose niz prednosti, uključujući izloženost različitim perspektivama i idejama, ženskim pričama, malim i ne tako malim promenama i proslavama. Međutim, mogu da podrazumevaju i izazove, pošto osobe i organizacije različitog porekla mogu imati različite kulturalne norme, stilove komunikacije i očekivanja, ali da ipak sve nastoje da se bore protiv nejednakosti. Postizanje solidarnosti u diverzifikovanim zajednicama je proces koji traje i iziskuje stalni trud i pažnju. Podrazumeva gradnju odnosa poverenja, uviđanje i bavljenje neravnotežama moći i aktivno promovisanje inkluzivnosti i diverziteta u pristupu resursima ili procesima odlučivanja.

Razgovor vodila: Đurđa Trajković

Rođena je u Italiji, gde je završila master iz Socijalne pedagogije i bila uključena u rad više kolektiva i organizacija. U Srbiju je stigla putevima aktivizma i neformalnog obrazovanja, a u Volonterskom centru Vojvodine je od novembra 2019 godine. U slobodnom, a i radnom, vremenu uživa u pedagoškom, ali i u društvenom radu, čitanju i baštovanstvu.

(more…)

Centar živeti uspravno je u Novom Sadu posebno mesto susreta, razmena i delovanja ne samo osoba sa invaliditetom i njihovih porodica, već jedne šire zajednice koja je međusobno poverenje stvarala godinama. O borbama, dostignućima i izazovima Centra razgovaramo sa Mimom Ružičić-Novković , jednom od osnivačica i predsednicom Centra, i Jelenom Sokref, dugogodišnjom članicom i aktivistkinjom Centra.

(more…)

Alternativni centar za devojke je osnovan pre skoro 10 godina i u njemu su nastali mnogi važni feministički, mirovni i edukativni programi i akcije za devojčice i mlade žene u Kruševcu i Rasinskom okrugu. Takođe, Alternativni centar za devojke je postao veoma poznat poslednjih nekoliko godina po feminističkim filantropskim kampanjama za podršku devojčicama. Razgovaramo o svemu tome sa Jelenom Memet, jednom od osnivačica i koordinatorkom Alternativnog centra za devojke.

(more…)

Tamara Šmidling, antropološkinja, rođena je u Beogradu, skoro dve decenije živela u Sarajevu. Glavna sfera njenog dugogodišnjeg profesionalnog i aktivističkog interesovanja je polje politika sećanja, te načina na koje se društva odnose prema određenim periodima svoje istorije, posebno prema činovima masovnog nasilja iz prošlosti. Radila je sa brojnim organizacijama i grupama na post-jugoslovenskim prostorima, učestvovala je u nekoliko istraživanja i u kreiranju brojnih edukativnih programa u ovom polju. Trenutno radi kao programska koordinatorka u Fondaciji Kvinna till Kvinna gde se uglavnom bavi pitanjima rodno zasnovanog nasilja, ekonomskih prava žena, održivošću i jačanju ženskog i feminističkog pokreta.

Dugo si u aktivizmu ali i u filantropiji. Bavila si se kulturom mira i sećanja u Sarajevu gradeći zajednicu na tim osnovama. Poslednjih godina, u Beogradu, se baviš feminističkim akcijama i inicijativama kroz švedsku fondaciju Kvinna til Kvinna gde radiš kao programska koordinatorka. Kako vidiš da se prepliću ove dve priče? Kako vidiš da se filantropija prilagođava mirovnim i feminističkim pristupima?

Prvo bih rekla da je period mog života koji sam provela u Sarajevu za mene zaista bio period istinskog aktivizma, koji je za mene uvek i svojevrstan politički rad i samo kao takav ima smisla. Sa povratkom u Beograd moj društveni i profesionalni angažman je uglavnom vezan za rad u pomenutoj stranoj fondaciji, pa iako sam vrlo svesna da je i to itekako vrsta političkog rada ipak se malo ustežem da tu vrstu angažmana nazovem aktivizmom, odnosno nazivam ga tako samo u određenim slučajevima kada sam u potpunosti sigurna da je ono što želim za društvo u kome živim u potpunom skladu sa posledicama koje moj rad proizvodi u tom istom društvu.

Težim tome da je taj sklad što češći i potpuniji, ali realnost globalnog sistema u kome živimo čini da to nije baš uvek slučaj, odnosno da postoje i neželjeni efekti naših delovanja, ili efekti drugačiji od onih koje planiramo i želimo.

Za mene su mirovna i feministička priča neminovno usko i neraskidivo povezane, a obe moraju da potiču (i da se uvek iznova vraćaju) progresivnim, levim, emancipatorskim politikama. Kao deo tih progresivnih politika vidim i, materijalno i simboličko, „otimanje“ koncepta filantropije od dominantnog koncepta milosrđa prema kome oni koji imaju mnogo daruju onima koji nemaju skoro ništa, ničim ne ugrožavajući podelu na „imaoce“ i „nemaoce“, i nikada ne propitujući korene i razloge takve podele. Prema tome, najbolji i jedini način da filantropiju učinimo zaista feminističkom jeste da je politizujemo i obezbedimo joj kritičku oštricu.

Podržavati pokrete, inicijative, akcije i eksperimentalne pristupe političkom učešću je često nevidljivo široj zajednici a sama filantropija, ukoliko nije povezana za humanitarnim delovanjem, ostaje u senci ili se razume kao jedno homogeno polje. Kako ti vidiš kulturu podrške i doniranja u Srbiji?

Ovde najpre želim da kažem da ja o situaciji sa filantropijom i kulturom podrške i doniranja u Srbiji najviše znam preko vaših iskustava i informacija koje iz RŽF nesebično delite. Sudeći po tome, moj je utisak da se situacija popravlja, da se sve više ljudi najrazličitijih profila odlučuje da donira svoj novac za neku od mnogih inicijativa i akcija koje se sprovode. Čini mi se da ova vrsta „davanja“ više ne dolazi iz impulsa „imam pare, a fali mi malo ugleda, ’aj’ da doniram nešto za gladnu decu“, več iz neke, koliko-toliko osvešćene potrebe da se doprinese nekim političkim procesima, promeni stanja, podizanju svesti. Moram pritom ovde da kažem da ja nemam ništa protiv ni nekih čisto humanitarnih impulsa, onda kada oni proizvode suštinsku razliku u nečijem životu, kada pomognu nekome da prezimi zimu, kupi neophodne lekove, očisti kuću uništenu poplavom, i kada ne služe za umirivanje savesti i izgovor za nedelanje. Mislim da je potrebno još više grupnih, solidarnih akcija za podizanje svesti o tome kakva bi filantropija mogla i trebala da bude.

Inače, kultura doniranja u Srbiji je još uvek pretežno u domenu velikih stranih fondacija i agencija koje često sredstva koja doniraju koriste za obuzdavanje, disciplinovanje i pacifikaciju potencijalno neposlušnih glasova. A upravo su takvi glasovi često oni koji jedini imaju istinski potencijal za stvaranje suštinske promene na bolje.

Koji aspekat filantropskog polja te najviše nervira, a smatraš da se može lako promeniti, iako se iz nekog razloga tretira kao najteža stvar na svetu?

Najviše me definitivno nervira onaj uporan i neuništiv stav (kome i sama ponekad podlegnem) „Pa šta će to moje malo suštinski promeniti“. Za njim odmah ide onaj drugi, čuveni „Ma dobro, reagovaće neko drugi, biće druge prilike“. Za promenu takvog raširenog stava mislim da nisu potrebna nekakva čudesa, niti nadljudski napori već više rada „na terenu“ koji će doprineti da ljudi vide da „i to malo“ pravi bitnu razliku, da za neke stvari druge prilike nema, da nema nama do nas. Ovim ne želim da osnažujem onu vrstu delovanja koje veliča i romantizira isključivo ličnu inicijativu i samozadovoljno se sprda na poznatu temu „država  d’uradi nešto“, već naprotiv, da podsetimo da je društvo nešto što postoji, što nam je potrebno, što smo zapravo „mi“. A država svakako treba da uradi svašta, i za državu koja je spremna da to svašta uradi i zna kako to da učini, po meni je vrlo feministički boriti se.

Ako je feministička filantropija nerazdvojna od poverenja i solidarnosti, šta ova dva fenomena tebi znače?

Poverenje i solidarnost meni feministički i politički znače asolutno ključne principe iz kojih mogu da se izlegnu zaista moćni politički impulsi. Poverenje je kategorija koju konstantno podrivaju naši egzistencijalni strahovi, naše prekarne pozicije, duboke i surove nejednakosti (unutar feminističke zajednice takođe!), nesigurnost koju osećamo na svakom koraku, kakofonija teorija i stavova o svakom bogovetnom pitanju na kugli zemaljskoj. Kako da ikome verujem kad više ne znam ni sama u šta stvarno verujem? Solidarnosti se podsmevamo jer je vidimo kao ljušturu ispražnjenu od bilo kakvog smisla i značenja, prazno slovo na papiru, potrganom zastavom kojom mašu site i uhlebljene među nama.

Po meni je ovim dvema kategorijama najpre potrebno vratiti „dignitet“, vratiti im značenje i težinu. Jedan od puteva ka tome je i ozbiljno uzimanje u obzir gorepomenute skepse,  malodušnosti i cinizma. Drugim rečima, kritika i samokritika dobar su put ka uspostavljanju istinske solidarnosti. Polaženje od pitanja – Šta sam ja uradila da solidarnosti ne bude mrtvo slovo na papiru? Ili, naprotiv, šta sam uradila da je obesmislim? 

Znači, put je po meni hvatanje u koštac sa teškim i neprijatnim pitanjima, osvešćivanje privilegija, nejednakosti i njihovih korena, i neodustajanje od ljubavi i drugarstva. Jer, ako što kaže bel hooks “To love well is the task in all meaningful relationships, not just romantic bonds.”

Intervju vodila Đurđa Trajković

Paola Petrić je je “nova žena za novo doba“,  programska koordinatorka i zamenica direktora regionalne kancelarije Fondacije Heinricht Böll Stiftung (Srbija, Grna Gora i Kosovo). Paola se dugi niz godina bavi temama stambenih politika, zelenih ekonomija i rodne ravnopravnosti, ali i mnogim drugim važnim oblastima, a istovremeno je je i dugogodišnja individualna donatorka ženskom pokretu. 

(more…)