Tania Turner je diplomirana sociološkinja i magistarka političkih i društevnih nauka na Univerzitetu u Meksiku (UNAM). Radila je kao analizantkinja za monitoring i evaluaciju u organizaciji Freedom House Mexico kao i u Research in Health and Demographics (Insad). Deo je Rizoma Kolektiva fokusiranog na tradicionalno znanje i urbano baštovanstvo.
(more…)
Tanja Bjelanović je aktivistkinja koja deluje u oblasti filantropije i održivog razvoja poslednje dve decenije. Živi ono što propagira, pa je tako pored profesionalnog angažmana i individualna donatorka mnogim organizacijama i feminističkom pokretu. Njena publikacija „Ka finansijskoj održivosti organizacija civilnog društva u Srbiji“ objašnjava nove ideje i modele finansiranja civilnog sektora.
(more…)
Nataša Kovačević je rođena u bivšoj Jugoslaviji, diplomirala je na Katedri za anglistiku Univerziteta u Beogradu i doktorirala na Univerzitetu na Floridi u Gejnsvilu. Redovna je profesorka na odseku za engleski jezik i književnost na Eastern Michigan Univerzitetu i urednica književnog časopisa JNT: Journal of Narrative Theory. Drži kurseve iz postkolonijalne i svetske književnosti.
U dosadašnjem istraživačkom radu se bavila kolonijalnim temama u književnostima bivših socijalističkih zemalja i književnim i filmskim narativima o migrantima u Evropskoj Uniji. Trenutno priprema knjigu o jugoslovenskoj književnoj saradnji i kulturnoj diplomatiji u kontekstu Pokreta nesvrstanih.
1. Kada govorimo o individualnim doprinosima, svakako ne govorimo samo o novcu – aktivistkinje kojima su donacije namenjene svedoče da im veoma znači sam gest podrške, to što zajednica misli na njih i njihove potrebe, odnosno podržava borbe koje predvode. Kako je sa druge strane, sa strane osobe koja donira – gde ti prepoznaješ značaj svog doprinosa, koji su to momenti u kojima ti bude drago što podržavaš ženski pokret donacijama?
Rekonstrukcija Ženski Fond podržava širok spektar borbi i ciljeva – od studija vezanih za rodna/ženska i mirovna pitanja do deprivilegovanih grupa i društveno marginalizovanih, pa čak i ozloglašenih aktivističkih pokreta. Ipak, kod svih ovih grupa, bilo da se radi o borbi protiv rasizma, nacionalizma, oduzimanja prava na dom, ili nedostatka podrške teško obolelima, zajednička odrednica koja doprinosi još dubljoj obespravljenosti ljudi koje predstavljaju i okupljaju je rodna pripadnost. RŽF na neki način osvetljava mesta gde su država, i društvo u celini, “zakazali” i donekle preuzima njihovu ulogu. Mada sam pobornik sistemskih intervencija u ovako slojevite probleme, u nedostatku istih na državnom nivou filantropija može da na efikasan i decentralizovan nažin podrži one kojima je solidarnost hitno potrebna, i u materijalnom i u etičkom smislu.
2. S obzirom da živiš toliko dugo u Americi gde svi doniraju, koje su prakse i vrednosti a tiču su filantropije, koje bi volela da vidiš na zaživi i na našim prostorima?
SAD je zemlja gde (još uvek) postoji široka srednja klasa koja ima dovoljno materijalnih sredstava kojima može da podrži razne filantropske poduhvate. Nisam sigurna da u Srbiji veliki broj ljudi može da donira značajna sredstva, ali zato može dosta ljudi iz dijaspore. Koliko mi je poznato, još uvek ne postoji sistemsko, sveobuhvatno povezivanje sa dijasporom ni preko nadležnog ministarstva a ni preko građanskih inicijativa i organizacija. Ostvarivanje uže saradnje je moj prvi predlog. Drugi predlog se tiče ne toliko finansijske solidarnosti koliko drugih vrsta pomoći i aktivizma koji se odvijaju na mikro-nivou u SAD-u, u njihovim „mesnim zajednicama.“ Mislim da je bitno organizovanje diskusija, radionica, predavanja, i akcija koje se bave ženskim/rodnim pravima van akademskih krugova i kulturnih institucija; vazno je prići ljudima koji u svakodnevnom životu ne bi imali pristup ovakvim dešavanjima. Na taj način se širi krugovi društva uključuju u razgovor, dobijaju priliku da promišljaju svoje stavove i odluke koje donose, i postoji mogućnost da se razbiju predrasude koje se često plasiraju u masovnim medijima. I konačno, postoje solidarne razmene raznih vrsta pomoći preko društvenih platformi, koje ne uključuju novac: na primer, neko poklanja neki komad nameštaja u zamenu za popravku nekog aparata, ili nudi hranu u zamenu za čišćenje stana. Na jednoj takvoj platformi na kojoj učestvujem u SAD, u ogromnom broju slučajeva pomoć traže ili nude upravo žene.
3. Program lokalne feminističke filantropije započele smo i održavamo na temeljima solidarnosti, kontinuirano otkrivajući nove oblike i značenja ove reči. Šta solidarnost za tebe predstavlja? Kakva je solidarnost potrebna ženskom pokretu?
Smatram da je solidarnost ženskom pokretu u našim krajevima (pod ovim podrazumevam ceo prostor bivše Jugoslavije) apsolutni prioritet budući da se raspadom socijalizma urušila velika većina ženskih prava koja su se ticala dostojanstvenog i jednako plaćenog rada, pristupa zaposlenju uopšte, državne podrške zaposlenim majkama, itd. Istovremeno se u javnom diskursu patrijarhat, koji nikad nije bio radikalno poljuljan, vratio na velika vrata, i suprotstavljanje takvom načinu mišljenja postaje sve teže. Kao što smo videli iz prećutne solidarnosti jednog dela pozicije i opozicije prilikom nedavnih optuživanja niza javnih ličnosti za seksualnu zloupotrebu, dovođenje patrijarhalnih privilegija u pitanje je neuralgična tačka ovog sistema. Upravo zbog toga, pored konkretne podrške, solidarnost prvenstveno podrazumeva rad na promeni celokupnog društvenog narativa o ženskim/rodnim pravima.
Razgovor vodila Đurđa Trajković
Društveni centar Oktobar je mesto u kojem se razmenjuju i šire progresivne analize i perspektive vezane za aktuelne lokalne i globalne socio-ekonomske siutuacije, ali se i povezuju različite grupe ljudi, od aktivistkinja i aktivista do LGBTQ+ zajednice. Njihov aktivizam i rad počivaju na solidarnosti i samoodrživosti, što ovaj prostor svrstava u retke slobodne, nezavisne progresivne prostore u Beogradu i Srbiji. Oktobar funkcioniše već gotovo deceniju, pa je njihov rad već dosta poznat – ipak, s vremena na vreme je važno podsetiti se zašto su Oktobar i slični prostori među ključnim tačkama aktivističkog delovanja. Zato nam je vrlo drago da smo imale priliku da razgovaramo sa troje članica i članova kolektiva DC Oktobar.
1. Oktobar je osnovan pre skoro 10 godina i jedinstveno je mesto na društvenoj i aktivističkoj mapi Beograda. Šta vas je podstaklo da osnujete Društveni Centar Oktobar? Koje su bile glavne promene u politici i funkcionisanju poslednjih 10 godina?
Društveni centar Oktobar je mesto pokrenuto 2013. godine sa idejom stvaranja prostora za levo orijentisane grupe i pojedince/ke. To je mesto koje nudi kritičku perspektivu i analize aktuelne socio-ekonomske i političke situacije u lokalnom i globalnom kontekstu, suprotstavljajući se na taj način dominantnim društvenim vrednostima i politikama neoliberalnog sistema u našem društvu. U tom smislu, naša orijentacija se od osnivanja nije menjala.
DC Oktobar je levičarski društveni centar koji se trudi da postigne samoodrživost – uglavnom se ne održava putem projekata ili donacija fondacija, već prevashodno opstaje zahvaljujući ulaganju slobodnog vremena članica i članova kolektiva u ideju važnosti postojanja jednog takvog autonomnog centra, dok korišćenje prostora drugim progresivnim grupama ne naplaćujemo.
Redovni programi u Oktobru do sada su uključivali: Oktobrov bioskop utorkom (program uključuje prikazivanje društveno angažovanih filmova i filmova koji analiziraju i obrađuju razne društvene fenomene i probleme), Oktobrova kuhinja svakog četvrtka (kuvanje veganske i vegetarijanske hrane, bez fiksne cene, uz donacije, a u realizaciji ove aktivnosti učestvuju razni kolektivi ili pojedinci/ke koji donacije za hranu usmeravaju u realizaciju sopstvenih aktivnosti), Oktobarske subote (večeri posvećenje neformalnom druženju uz muziku), katalogizaciju Oktobar-biblioteke (radna grupa koja se bavi uređenjem i katalogizacijom bibliteke sastaje se u Oktobru sa ciljem izgradnje pristupačne i funkcionalne biblioteke svim zainteresovanim). Pored redovnih aktivnosti koje sprovodimo, u Oktobru se održavaju i ad hoc aktivnosti poput diskusija, tribina, promocija knjiga itd, u sopstvenoj produkciji ili kroz saradnju sa drugim kolektivima.
Oktobar je otvoren 6 dana nedeljno za neformalna okupljanja, a pored toga u sopstvenoj produkciji ili kroz saradnju sa drugim grupama u njemu se odvijaju tribine, projekcije filmova, radionice, solidarna kuhinja, itd. Teme kojima se bavimo uključuju pitanja: rada, prekarijata, radničkih prava, borbe protiv nacionalizma, feminizam, problema marginalizovanih grupa, zaštite životinja, borbe protiv transfobije, itd.
2. Oktobar je organizovao i ugostio mnoge benefit događaje podrške najrazličitijim deprivilegovanim grupama i osobama. Koji su to događaji i akcije koje su vama posebno značajni i zašto?
Jedna od okosnica funkcionisanja Oktobra je upravo zajednica – od samog početka bili smo posvećeni izgranji i jačanju zajednice. U tom smislu, građenje i razvoj mreža podrške bili su od starta podrazumevani u našoj politici. U nedostatku sistemske podrške, oslanjamo se jedni na druge i gradimo paralelne mreže solidarnosti. Ne bismo mogli da izdvojimo neku konkretnu akciju kao posebno značajne, ali nama je najbitniji taj proces koji se dešava u drugom planu akcija, a to je upravo međusobno povezivanje, podržavanje i solidarnost između različitih grupa i pojedinaca/ki koji možda da nije Oktobra ne bi imali prilike da se susreću, diskutuju, razumeju ili akcijaju zajedno.
3. Oktobrovi benefit događaji i akcije podrške nisu prvenstveno humanitarnog karaktera, već uvek šalju i političku poruku. Zašto mislite da ljudi okupljeni oko vašeg prostora doniraju? Šta za vas, lično, znače solidarnost i lokalna filantropija?
Naše osnovne ideje su uzajamna pomoć i solidarnost. Vodimo se jednostavnom idejom – od svakoga prema mogućnostima, svakom prema potrebama. Jasno nam je da smo u današnjem svetu često prinuđeni da se obraćamo za pomoć, što humanitarnim organizacijama kao pojedinci, što donatorima kao organizacije. Ono što smatramo važnim je da humanitarni rad ne treba mešati sa političkim aktivizmom.
Humanitarni rad nije po definiciji levi koncept, a možemo videti i da ga mnoge desničarske grupe (ali i kvaziliberalne i kvazi-leve) zloupotrebljavaju kako bi pod plaštom humanitarizma propagirali svoje destruktivne ideologije, bilo da se radi o nacionalistima, nacistima, fašistima, terf-u ili različitim oportunistički nastrojenim grupacijama.
Jedino sistemsko rešenje je totalna promena društveno-ekonomskog sistema i omogućavanje da ljudi mogu da dostojanstveno žive. U tom smislu, koncept uzajamne pomoći uz paralelno oštro suprotstavljanje dominantnoj ideologiji kapitalizma za nas moraju ići ruku pod ruku u tom smeru.
4. Opstali se i radite sve ove godine, kao nezavisni i samoodrživ društveni centar, uprkos mnogim izazovima, krizama i napadima, što je više nego pohvalno. Šta vas motiviše da nastavite i kako vidite Oktobar u budućnosti?
Oktobar trenutno čini 7 ljudi – aktivista i aktivistkinja koji jednako odlučuju o svim pitanjima vezanim za rad Oktobra. Naš kolektiv se prevashodno bavi svakodnevnim održavanjem prostora, i programima i sadržajima koji se dešavaju u Oktobru bilo da je u pitanju sopstvena produkcija ili događaji organizovani u saradnji ili ugošćavanjem drugih levih, feminističkih i sličnih progresivnih kolektiva. Svih nas 7 koji učestvujemo u radu Oktobra radimo druge poslove koji nam predstavljaju izvor prihoda, a celokupno održavanje Oktobra je naš solidarni doprinos postojanju jednog takvog centra. Prostor je posvećen raznim levim i progresivnim idejama, a u njemu ne tolerišemo nacionalističko, homofobično, transfobično ponašanje, kao ni seksualno nasilje bilo koje vrste.
Ovakav način funkcionisanja nosi sa sobom niz izazova i problema, ali oni nisu nerešivi. Nekad se i sami čudimo kako Oktobar opstaje, ali smo srećni da uspeva da preživi. Naravno, u postojećem društvenom uređenju i okruženju to nije bio lak zadatak, i jesmo bili meta različitih napada. Najjeziviji napad doživeli smo 31. marta 2016. kada je sedam nacista uletelo sa motkama u Oktobar u kome je u tom trenutku bilo četvoro ljudi iz našeg kolektiva, i tom prilikom je jednoj osobi polomljen nos i povređena ruka, a druga je zadobila povrede ruke; u prostoru je takođe polomljeno više prozora i ispreturan je inventar. Sa druge strane, tokom poslednjih nekoliko godina i u navodno progresivnim ili levim pokretima dolazi do jačanja desničarskh struja – bilo da govorimo o nacionalizmu, liberalizmu, transfobiji – ili pak širenja nekog banalnog političkog oportunizma; kako se Oktobar uvek suprotstavljao pomenutim pojavama, očekivano je da ćemo biti meta napada onih koji su na suprotnoj strani. Politička borba koju vodimo i strana koju smo izabrali nose sa sobom svoje rizike, ali alternativa borbi je ćutanje. To već ne možemo 🙂
5. Kao mesto susreta različitih aktivistkinja/a, Oktobar je poznat i kao pet friendly prostor, koji uvek ima nekog ljubimca. Dugo je to bio mačak Moćko, koji ima i svoju FB stranicu, a čujemo da sada prostorom vlada izvesna maca i partizanka Mašinka. Čule smo da je ona imala čak i jednu benefit žurku. Koja je veza između vaših ljubimaca i lokalne filantropije?
Tokom godina sarađivali smo sa mnogim grupama i individuama koji se bave zaštitom životinja, a u Oktobrovoj kuhinji najčešće se sprema veganska hrana. Zalažemo se i borimo za drugačiji tretman životinja i promenu pogleda na svet tako da ona uključi i blagostanje ne-ljudskih jedinki. Za držanje svih nas na pravom koloseku po svim političkim pitanjima najzaslužniji je bio Moćko, Oktobrov pravi gazda iz senke, a to zaduženje nastavlja danas njegova naslednica Mašinka.
Razgovor vodila: Diana Miladinović
Jelena Todorović, rođena u Leskovcu, diplomirala je na odseku za italijanistiku Univerziteta u Beogradu i doktorirala na Univerzitetu u Indijani u Blumingtonu. Vanredna je profesorka na odseku za italijanski i francuski na Univerzitetu u Viskonsinu u Medisonu. Drži kurseve i bavi se istraživačkim radom u oblasti srednjevekovne italijanske književnosti, sa fokusom na dela Dantea Aligijerija i Đovanija Bokača, kao i na polje srednjevekovnih rukopisa, uglavnom iz perioda od 12. do 14. veka. Trenutno priprema knjigu o inkviziciji i izdavaštvu knjiga ljubavne poezije u 16. veku u Firenci. Prva je u svojoj porodici koja je pohađala fakultet, pa koristi svoje iskustvo da na univerzitetu na kojem radi pruža podršku studentima prve generacije pomažući im da se lakše snađu u svim sferama univerzitetskog života, da brže nauče kako da identifikuju resurse koje univerzitet nudi, i, generalno, da što efikasnije iskoriste prednosti pohađanja univerziteta. Trenutno živi i radi u Firenci.
1. Kada govorimo o individualnim doprinosima, svakako ne govorimo samo o novcu – aktivistkinje kojima su donacije namenjene svedoče da im veoma znači sam gest podrške, to što zajednica misli na njih i njihove potrebe, odnosno podržava borbe koje predvode. Kako je sa druge strane, sa strane osobe koja donira – gde ti prepoznaješ značaj svog doprinosa, koji su to momenti u kojima ti bude drago što podržavaš ženski pokret donacijama?
Često poželim da mogu da učestvujem u nizu akcija pokreta koji se bore za napredak i promene u raznim oblastima, ali nemam uvek vremena ili sam daleko. U tim momentima obično izrazim svoju podršku donacijom u nadi da će ona pomoći aktivistkinjama i aktivistima. Donacija je samo jedan mali i relativno lak potez, dok pravi posao rade i pravu razliku čine ljudi na terenu koji identifikuju probleme i posvećuju svoje vreme i energiju svakodnevnoj borbi za bolji svet. To je pravi doprinos koji ne smemo gubiti iz vida.
2. S obzirom da živiš toliko dugo u Americi gde svi doniraju, koje su prakse i vrednosti, a tiču su filantropije, koje bi volela da vidiš na zaživi i na našim prostorima?
Mislim da su u Srbiji napravljeni ogromni koraci što se tiče borbe protiv rodne i polne nejednakosti, iako stoji još veliki put pred nama. Ali mi je drago da se društvo osvestilo i još uvek se osvešćuje zahvaljujući organizacijama poput RŽF. Očigledno je da se prave značajni pomaci u toj sferi u poslednjih deset ili petnaest godina. Moja velika preokupacija već neko vreme su prava radnika, prava siromašnih i prava životinja. Na prvi pogled veoma različite sfere u biti imaju zajedničko to što se tiču slabijih čiji se glas u društvu ili jedva čuje ili ne čuje uopšte. U sva tri slučaja mislim da privilegovana klasa, i tu uključujem pre svega sferu građanskog društva, koja ima pristup platformama sa kojih može da govori, ima obavezu da uradi sve kako bi se stvorili uslovi za dostojanstven život svakog člana zajednice. Vidim solidarnost ne samo kao nešto rezervisano za nama slične, već pre svega kao univerzalnu, revolucionarnu filozofiju života od koje će koristi imati pre svega najslabiji u društvu i svetu oko nas.
3. Program lokalne feminističke filantropije započele smo i održavamo na temeljima solidarnosti, kontinuirano otkrivajući nove oblike i značenja ove reči. Šta solidarnost za tebe predstavlja? Kakva je solidarnost potrebna ženskom pokretu?
U zaključku mog odgovora na prethodno pitanje već sam počela da odgovaram i na ovo, sasvim nesvesno. Solidarnost ne vidim kao ograničenu na jednu grupu ljudi nego kao univerzalnu vrednost. Na mikro-nivou ženskog pokreta vidim je kao bezrezervnu podršku svakoj ženi, pa i onima—naročito onima—sa kojima se ne slažemo. Vrhunac samoosvešćenosti i empatije je, po meni, branjenje stavova koji su nam strani (sve dok oni nisu ni na čiju štetu, razume se). Lako je, recimo, kritikovati neku ženu jer se obukla mimo naših sopstvenih standarda, ali naš zadatak, jedan i jedini, je da branimo njeno pravo da se ona obuče kako želi, a da nikome ne padne na pamet da joj reč kaže. Ne govorim ništa novo, ali mislim da se moramo podsetiti s vremena na vreme da se feministički pokret, između ostalog, prevashodno za to izborio: da sve radimo ono što želimo sa svojim telom i životom. Da budemo domaćice, profesionalci, sudije, majke, seksualne radnice, a da ne moramo da konstantno opravdavamo svoj izbor niti da radimo ono što ne želimo, a što nam društvo nameće. Mislim da nam to spoznanje još uvek manjka. Na makro-nivou jednog društva i, neophodno, i celoga sveta (jer nijedno društvo ne postoji u izolaciji) ženski pokret mora da stvara nove i neguje stare veze sa drugim sličnim pokretima u raznim sferama (od radničkog do ekološkog, do onog za prava životinja). Sve je manje moguće postojati i delovati u izolaciji, između ostalog i zbog toga što najveći problemi današnjice zahtevaju kolektivnu akciju. Prepreke svakom od ovih pokreta ponaosob često dolaze od istih sila i istih struktura, pa zato i mislim da je neophodno stvarati jake saveze koji će se suprotstaviti svakoj vrsti pretnje, ma koliko mala ili velika ona bila.
Razgovor vodila Đurđa Trajković
Eni Hilar (Annie Hillar) ima preko 20 godina iskustva u feminističkoj filantropiji. Pre nego što se pridružila organizaciji PAWHR (Philanthropy Advancing Women’s Human Rights), radila je u fondu Mama Cash na različitim pozicijama tokom svog desetogodišnjeg angažmana, uključujući pozicije direktorke programa, specijalistkinje za učenje i evaluaciju, kao i više programske koordinatorke za ženske fondove. Eni je takođe šest godina radila u organizaciji Global Fund for Women. Učestvovala je u radu upravljačkih tela različitih mreža za ženska prava i filantropiju, uključujući PEX Co-Creation Council i ko-predsedavanje Upravnim odborom Human Rights Funders Network.
Masterirala je u oblasti socijalne antropologije na Centralnoevropskom univerzitetu, a diplomirala romanske jezike na Univerzitetu u Čikagu.
Imaš dugo i bogato iskustvo u filantropiji. Ako bi morala da ispričaš priču o tome kako se ovo polje promenilo u protekle dve decenije, šta bi bile najistaknutije pobede koje je feministički pokret dostigao na ovom polju?
Ono što sam videla u proteklih 20 godina je mnogo veća zainteresovanost donatora za ženska prava, a ono što posebno vidimo u proteklih pet godina jeste intenzivnija upotreba termina i koncepata koji su ranije korišćeni samo u radikalnim feminističkim zajednicama, kao što su podrška pokretu, izgradnja moći i izgradnja pokreta. Ove vrste termina, koji su utemeljeni u analizi dinamika moći u rodnim odnosima, u smislu višestrukih i preklapajućih vidova represije žena i drugih… Čak i termini kao što je intersekcionalost, ovo nikada ne biste čuli u bilateralnoj ili mejnstrim filantropiji. Ovi termini danas šire cirkulišu – to je sjajno. Narativ se promenio. Međutim, nisam sigurna da su se tokovi finansiranja preusmerili ka feminističkim pokretima. Mislim da ima više novca za tradicionalne pristupe kao što je rodna ravnopravnost; ono što se takođe menja jesu jezik i strategije bilateralnih i privatnih fondova koji direktno podržavaju organizacije za ženska prava, nasuprot međunarodnim nevladinim organizacijama sa teritorija Globalnog Severa. Smatram da su se desili značajni preokreti, ali to nije dovoljno, jer se strukture nisu nužno promenile; resursi i dalje idu organizacijama koje imaju velike budžete i kapacitete da pokažu odgovornost i procenu rizika i olakšanja rizika na načine koji su još uvek u domenu mejnstrim tradicionalnih okvira poslovanja, a ne okvira ukorenjenih u pokretima. Strukture i dalje moraju da nadoknade dosta toga da dostignu ovu vrstu stvarnosti i vizije dešavanja promena.
U smislu specifičnih velikih pobeda, definitivno bih rekla da možemo da vidimo određene primere, konzorcijum Leading from the South je dobio značajnu količinu resursa, i tu je njihovo partnerstvo sa holandskim Ministarstvom spoljnih poslova za podršku pokretu. Ove pobede grade određenu vrstu kredibilnosti za sve ženske fondove za feministički pristup raspodeli resursa u svojim regionima. Ovo je značajna pobeda iz perspektive bilateralnih donatora u smislu prepoznavanja uloge ženskih fondova u društvenim promenama i čak razvoju. Uspeh Equality fonda da koordiniše inicijalnim sredstvima kanadske vlade u iznosu od 300 miliona kanadskih dolara (oko 325 miliona američkih dolara), da osmisli i izgradi mehanizam finansiranja koji je dugoročno samoodrživ, jeste prilično drugačiji pristup, to je vizija koja postaje stvarnost – izgradnja održivosti pokreta. Kada vidite da velike privatne fondacije, poput Ford fondacije ili Gates fondacije, bez obzira na to kako su institucionalno komplikovane, formiraju i razvijaju rodne strategije i programe da samostalno stanu nasuprot gender mainstreaming pristupu ili kroz druge institucije – to je velika pobeda, imajući u vidu da su zaposlenima i organizacijama koje podržavaju trebale godine zagovaranja (iznutra i spolja) da se ovo dogodi. Vidi se da je zajednica vrlo posvećeno radila da ove institucije eksplicitno objave svoju posvećenost da stvore ove samostalne programe.
Kolebam se da kažem da je Generation Equality Forum, koji se upravo završio, testament promena, iako ima mnogo potencijala, s obzirom na to da postoji obećani zalog od 40 milijardi dolara konkretno namenjenih rodnoj ravnopravnosti i podršci ženskim ljudskim pravima kroz obavezanost uključenih partnera. Međutim, ono što sada pokušavamo da razumemo je koji su mehanizmi odgovornosti koji će učiniti da se ova finansijska obavezanost zaista održi. To je već drugi problem. Ali činjenica da je bilo takvog velikog saopštenja viđenog kao signal i simbol budućnosti, to je od velike pomoći.
Feministička filantropija ima kraću istoriju od onog što se uobičajeno smatra filantropijom. U prethodnom pitanju fokusirale smo se na resurse, a ne toliko na to kako se pokreti ujedinjuju i dovode do promena, i takođe kako feministička filantropija utiče na promene u odnosima (moći ili struktura). S jedne strane, resursi su konstantna potreba, ali kako vidiš promene u feminističkoj filantropiji u budućnosti?
Mnogo sam čitala Oktaviju Batler (Octavia Butler) – afričku feminističku futuristkinju, i ona uvek razmišlja dalje od naše trenutne mogućnosti da vidimo, često pišući iz distopijskih konteksta. Dakle, kod nje je zamišljena budućnost koja je feministička i distopijska istovremeno. Smatram da je to mesto na kome smo sada sa COVID krizom, sa ustancima i pokretima za društvenu i rasnu pravdu poput Black Lives Matter i Movement for Black Lives, ali i sa suočavanjem sa kolonijalnom prošlošću širom sveta i njenim produženim uticajem na mogućnost ljudi da napreduju. Istovremeno, feministička filantropija je doživela važne pluseve u preokretanju načina na koje vidimo jedne druge u svetu i na koje zajedno radimo. U skoroj krizi sa ženama u Avganistanu, mreže međusobne podrške tokom evakuacije braniteljki prava, u procesu premeštanja ljudi sa mesta na mesto, videli smo da zaista postoji globalna feministička mreža u praksi. A feministkinje ovo grade od početka – mogućnost povezivanja na globalnom nivou i deljenja mreže podrške i brige jednih za druge. Zaista je transformativno i biće transformativno. To da feministkinje mogu da brinu jedna o drugoj, da podižu jedna drugu, to je zadivljujuće – feministkinje su uvek bile tu da glasno govore, da idu istinom na moć kada god ima nepravde, i da podstiču jedna drugu da budu bolje i da teže ka većim ciljevima. Istovremeno, uvek moramo biti svesne da takođe zauzimamo različite pozicije moći i da su u filantropiji naš zadatak i odgovornost da preokrenemo te odnose moći i menjamo ih iznutra. To takođe možete sagledati iz perspektive birokratije: od procene rizika, due dilligence dokumentacije koja mora da se prikaže, do sveg tog rada koje ženske organizacije moraju da obave da bi se dokazale donatorima. Najočigledniji primer o kojem sada ljudi govore kao primeru za budućnost je pristup Mekenzi Skot – samo pošalji ček! Reč je o novcu koji možete iskoristiti kako želite, jer ste kredibilna i respektabilna organizacija koja radi na važnim aspektima socijalne pravde. Ovaj specifičan sistem je vidljiv, ali dešava se svakodnevno kada, na primer, organizacije i fondovi grade posvećenost sa zajednicom za podršku novcem i energijom. Na primer, smatram da je RŽF ta vrsta organizacije koja transformiše sliku finansiranja u svojoj zajednici. Sećam se da ste imale niz diskusija na teme poput toga šta znači povezati se sa zajednicom i donatorkama/ima, šta znači odgovornost donatora, novac koji dolazi od Vlade za različite projekte – da se zna da to nije njihov novac, to je vaš novac, i kako se preuzima ta vrsta svojine i odgovornosti i kako se ti principi praktikuju, okupljajući netipične aktere za zajedničko dobro. Mislim da ženski fondovi rade fenomenalan posao u toj oblasti. Ima i drugih, poput Fondo de Mujeres del Sur, koje već godinama ulažu napore da izgrade podršku i političku posvećenost običnih ljudi iz Argentine u zemlji koja je ekstremno ranjiva i u krizi. Takođe, novonastali Black Feminist Fund – one imaju eksplicitan projekat prikupljanja resursa od ljudi iz svoje zajednice i globalnog povezivanja sa crnim feministkinjama, istorijom crnog feminizma i misli, između crnih feministkinja koje se organizuju u različitim delovima Afrike i Severne i Južne Amerike. Žele da njihovi resursi dolaze iz zajednica kojima služe. Vida Afrolatina radi sličnu stvar.
Feministički fondovi su u prvom planu kada je reč o sastavljanju političke i finansijske održivosti koja dolazi iz naših zajednica i pretvaranjem toga u živu opciju. Optimistična sam povodom toga kuda ženski i feministički fondovi idu. I, kao i uvek, svi ostali će morati da ih sustignu.
Koji aspekat filantropskog polja te najviše nervira, a smatraš da se može lako promeniti, iako se iz nekog razloga tretira kao najteža stvar na svetu?
(Smeh) Verovatno znaš šta ću reći. Pa, mnogo je studija o takozvanoj core podršci. Mogu da navedem bar tri koje govore o pozitivnom uticaju fleksibilne i core podrške, naročito na feminističke i ženske organizacije. Deluje nemoguće da se to pretvori u normu. A mislim da treba to da izgradimo kao normu. Donatori su rekli da veruju tome i veruju u to, ali su i u praksi rekli da im je nemoguće da to sprovode, iz raznih razloga koji uključuju pravne i fiskalne stege, poverenike, odbore… Ne verujem da je nužno nemoguće prevazići ovo. Smatram da je stvar u izgradnji kritične mase ljudi u institucijama, naročito na nivou lidera/ki i poverenika/ca, u napuštanju ideje da je to njihov novac i u prebacivanju na ideju da je to narodni novac, a da oni njime navigiraju. Međutim, izuzetno je teško preokrenuti taj način razmišljanja, pa opet, to mora da se desi da bi core podrška bila moguća. Takođe, pre neki dan sam čitala kako bi trebalo da prestanemo da koristimo izraz core podrška – da umesto toga razgovaramo o esencijalnim troškovima, kako bi se raširila poruka o tome zašto je potreban ovaj vid finansiranja.
Istorijski gledano, još jedna stvar koja mi je frustrirajuća, jesu geografski skokovi u podršci. Zaista verujem da mora biti više sredstava za podršku feminističkom pokretu širom Evrope. Velika je borba da se donatori uopšte navedu da razmisle o tome, jer svi misle da je Evropi dobro – nema potrebe za protestima, dobro ste, imate svoja prava, imate mehanizme, strukture koje ih drže. Međutim, uvek kažem – potrebni su pokreti kako bi držali institucije odgovornima, i potrebni su različiti pokreti koji razgovaraju, debatuju i grade zajedničke ciljeve. Na primer, niko veće držati vašu vlast odgovornom za klimatske promene osim ako nemate feministički pokret. Feministkinje obavljaju sav taj posao. One sve drže odgovornima zbog svoje vizije sveta koji je pravedniji u smislu klime, ekonomije, moći, seksualnih prava, obrazovanja… Bez feministkinja koje zagovaraju promene, one se neće desiti. I to je za mene izazov – kako nastaviti sa podrškom u Evropi. Nešto slično se dešava u Južnoj Americi. Na mnoge načine, oni su avangarda, sa sofisticiranim i radikalnim strategijama i artikulacijama, ali nemaju novca da ih sprovedu, pa se njihove poruke ne šire. Donatori su se povukli iz Južne Amerike, jer baziraju svoje odluke na BDP-u ili indikatorima Svetske banke ili na razmišljanju o povratu ulaganja, jer svi igraju igre oskudice. Dakle, smatraju da 20 hiljada evra dalje odlaze na Nepalu nego recimo u Nemačkoj i Francuskoj. Žele brz uticaj. Razmišljanje u okvirima uticaja zapravo vodi do pogrešnih mesta. Resursi su svuda potrebni, ali postoji potreba i za podrškom ovim regionima ako želimo da dostignemo promene.
Ako je feministička filantropija nerazdvojna od poverenja i solidarnosti, šta ova dva fenomena tebi znače?
Smatram da se moje razumevanje ova dva procesa promenilo u poslednje dve godine, s obzirom na to da se nisam srela uživo gotovo ni sa kim iz feminističke zajednice van svog grada (smeh). To me je navelo na razmišljanja da sam imala previše pretpostavki o sastancima uživo kao simbolima poverenja. Zapravo, ti susreti bili su materijali za izgradnju poverenja. Oni sami nisu bili poverenje: posećivanje konferencije nije demonstracija poverenja i solidarnosti, to je zapravo alat koji, ako se dobro koristi, gradi to poverenje. Sad, postoje određene mreže gde mogu da pošaljem mejl ili da se čujemo na Zumu, i gde možemo brzo da realizujemo stvari. Kako imamo zajedničko političko razumevanje, dolazimo iz iste političke baze, i imamo poverenje, jer imamo zajednički cilj, i sve to dolazi jedino iz mnogo, mnogo vremena provedenog u zbližavanju. I znam da je ovo fraza, ako želiš da ideš daleko, treba da ideš polako, ali je tačna. Ono što su i drugi možda uvideli – feministkinje koje se susreću i zajedno razgovaraju – zapravo dubinski grade poverenje. Poslednje dve godine su pokazale da je poverenje u korenima našeg rada.
Poverenje i solidarnost su procesi. I sada mi je zaista znatno jasnije da poverenje zahteva vreme, ranjivost i da se zaista pojavimo tu jedne za druge – da prosto sedimo za istim stolom, čak i kad nam nije do toga. Poverenje i solidarnost su da se pojavimo na tom Zum pozivu.
Razgovor vodila Đurđa Trajković
Prevela Galina Maksimović
BIOGRAFIJA:
Džosien Smit je programska koordinatorka za Social Innovation Exchange (SIX). Na tom mestu je odgovorna za razvoj ključnih programa za SIX Wayfinder, Funders Node i Global Council, koji grade polje društvenih inovacija u okviru različitih sektora i zemalja. Džosien je nominovana za članstvo u RSA 2014. godine (Kraljevsko društvo za umetnost, proizvodnju i trgovinu), a u julu 2019. postaje saradnica Londonske škole za političke tehnologije u Njuspik hausu. Prvu počasnu diplomu dobija iz sociologije (osnovnih studija) na Bristolskom univerzitetu i specijalizuje se u oblasti društvenih inovacija, društvenog preduzetništva i međunarodnog razvoja.
Kako i zašto si se zainteresovala za filantropiju i građenje zajednica (community building)? Kako vidiš ta dva polja povezano? I šta sledi iz ovog odnosa?
Sa građenjem zajednica i radom na društvenom razvoju sam počela u Ujedinjenom kraljevstvu i na Bliskom istoku, još pre nego što sam postala deo SIX 2019. godine. Tokom poslednjih desetak godina sam naučila da zajednica nikada nije statična i da se javlja na više nivoa: ličnom, međuljudskom istrukturalnom. Nadam se da stručnjaci za filantropiju to istražuju i ulažu u ono što je zaista potrebno za izgradnju uspešne i otporne zajednice. To podrazumeva nijansiranje i produbljivanje razumevanja partnerstava i korisnika; ulaganje u zajedničke resurse, umrežene načine rada, zajedničke prostore za učenje i povezivanje i istinsko angažovanje na nastojanjima izgradnje zajednice.
Takođe verujem da će filantropija morati ozbiljnije nego do sada da se pozabavi samim strukturama koje održavaju potkapacitiranost zajednica i situaciju u kojoj moraju da se bore za život i sredstva za život. Ove strukturalne promene bi, na primer, mogle da obuhvate: poreze, limite na bogaćenje, plate i beneficije zaposlenih, zdravstvenu brigu, prilagođavanje ulaganja ESG standardima i, naravno, morale bi da se adresiraju istorijske nepravde u formi reparacija (ne samo grantova, već i deljenja akcija), zajedničko odlučivanje o izgradnji kapaciteta i još mnogo toga.
Obično mislimo o filantropiji kao linearnoj pravoj osi, a ne u smislu inovacija. Šta za tebe znači inovacija u filantropiji i kako ona radi u ovom polju?
U filantropiji moramo da vodimo računa da ne kooptiramo prakse koje smatramo novim i inovativnim ali su u stvari već duboko usađene u različite tradicije i zajednice. “Sistemski rad” se smatra akademskom disciplinom, ali on decenijama funkcioniše pod različitim nazivima – razvoj zajednice, socijalni rad, izgradnja pokreta, organizovanje, povezivanje, društvena zaštita itd. O ovom radu se nije pisalo u akademskim radovima; odvijao se od vrata do vrata, na ulicama, svetilištima, kod kuće, na porodičnim okupljanjima…
I sami ste na svom sajtu pomenuli empatiju i solidarnost, a ja verujem će se obe ove vrednosti menjati uz inovacije u sklopu budućeg razvoja filantropije. Na globalnoj ravni učimo da recentriramo mnoge razgovore i izmestimo ih sa Globalnog Severa – da izmestimo od koga učimo kao i pitanja koje postavljamo. Nešto slično smo pokušali kroz SIX tokom 2020 godine tokom serije Philanthropy at a time of Change and Uncertainty, a mnogo sam naučila i kroz predavanje Cocreative o White Supremacy and Systems Change koje daje znatan doprinos ovoj temi.
Koja je jedna vizija budućnosti filantropije koju bi podelila sa nama?
SixFunders Node je osnovan upravo da bi se ukazalo na odsustvo diskusije o inovacijama na postojećim filantropskim forumima; manjak deljenja znanja i povezivanja među fondacijama; i potrebu za manjim, dubljim prilikama za učenje i iznalaženje rešenja. Ovaj program je namenjen podršci pojedincima i pojedinkama u filantropskim organizacijama iz celog sveta kako bi radile učinkovitije i autentičnije.
Radimo sa fondacijama koje su spremne da imaju teške razgovore okrenute budućnosti, i uviđamo da su pojedinci i pojedinke ti koji guraju ove teme i moraju da navigiraju kroz sva ograničenja ovog sektora. Zato stvaramo sigurne prostore za njih kako bi se udaljili od svakodnevnih radnji i interakcija (kao i tradicionalnih filantropskih mreža), povezali se sa njihovim globalnim sagovornicima i sagovornicama i kritički razmislili o temama sa one strane trenutnih pomodarstava.
Verujemo da filantropija može da igra važnu ulogu u ambicioznoj društvenoj promeni – i trudimo se da Funders Node bude taj pionirski poduhvat koji će pokazati kako bi filantropija trebalo da se angažuje, da izazove i sama bude izazvana, i nadamo se da ćemo kroz procese zajedničkog učenja ubrzati i proširiti načine bavljenja složenim i urgentnim izazovima sa kojima se naša društva i planeta danas suočavaju.
Slobodno me kontaktirajte na @JosianeSmith na Twitteru, ili na josiane@socialinnovationexchange.org.
Razgovor vodila i prevela Đurđa Trajković.
Magazin Liceulice nedavno je proslavio LUL Nedelju, a podsećanja na važnost rada Licaulice važna su svake nedelje i svakoga dana u godini, zato ovoga puta razgovaramo sa Nikoletom Kosovac, koordinatorkom programa, i Milosavom Marinovićem, direktorom i glavnim i odgovornim urednikom, o empatiji međusobnoj podršci kroz solidarnu ekonomiju.
(more…)
Beth Breeze je radila kao fandrejzer i koordinatorka dobrotvorne organizacije deset godina da bi potom osnovala Centar za filantropiju pri Univerzitetu u Kentu 2008. godine. Trenutno je direktorka Centra gde sprovodi istraživanja i predaje kurseve o filantropiji uključujući i pokretanje inovativnog programa mastera iz studija filantropije. Njena sledeća knjiga ‘In Defence of Philanthropy’ će biti objavljenja u septembru 2021.
(more…)
Vojkan Trifunović i Bojana Minović dolaze nam iz kraljevačkog Alternativnog kulturnog centra “Heroj Maričić”, iz, kako kažu, “male oaze slobode u ulici koja je dobila ime po narodnom heroju iz obližnje Žiče, Živanu Maričiću”. U ovom prostoru održavaju se kako svirke i druženja, tako i radionice, razmene, benefit događaji, podrška marginalizovanoj zajednici.
(more…)