Tanja Bjelanović je aktivistkinja koja deluje u oblasti filantropije i održivog razvoja poslednje dve decenije. Živi ono što propagira, pa je tako pored profesionalnog angažmana i individualna donatorka mnogim organizacijama i feminističkom pokretu. Njena publikacija „Ka finansijskoj održivosti organizacija civilnog društva u Srbiji“ objašnjava nove ideje i modele finansiranja civilnog sektora.
(more…)
Izložba “Hej, ispravile smo vam ovo!” usmerena je na podizanje svesti o problemu sekundarne viktimizacije žena koje su preživele seksualno nasilje. Postavljena je na Savskom šetalištu na Kalemegdanu u martu 2022. godine. a podržana je kroz program Specijalni Fokus. U jeku pažnje na seksualno nasilje prema ženama, kao i neadekvatnog javnog diskursa i rasprave na ovu temu, jedno od upečatljivih mesta ostaje inicijativa #nisamprijavila. Akcija dve feministkinje, Jelene Jaćimović i Aleksandre Mališić, nadovezuje se na ovu priču kroz podizanje svesti o problemu sekundarne viktimizacije izložbom na kojoj se nalaze odgovori na pitanje “a zašto nije prijavila?”.
(more…)
Za odmor, za brigu o sebi i kolektivu, pa onda i o zajednicama sa kojima radimo, za raznovrsne prakse koje se podvode pod ove discipline, prvo je neophodno osloboditi se stega ekonomske nestabilnosti i omogućiti uživanje svih radnih i socijalnih prava. Neophodno je popločati put ka brizi adekvatnim društveno-političkim i ekonomskim principima utemeljenim u dostojanstvenom radu i socijalne podrške, uz zauzimanje feminističkog pristupa. Bez toga, praktikovanje brige o sebi i kolektivne brige ostaje uskraćeno za suštinski preduslov za redovan i kontinuiran odmor i sprečavanje sagorevanja, kako u okviru pokreta, tako i na nivou šireg društva.
(more…)
Nataša Kovačević je rođena u bivšoj Jugoslaviji, diplomirala je na Katedri za anglistiku Univerziteta u Beogradu i doktorirala na Univerzitetu na Floridi u Gejnsvilu. Redovna je profesorka na odseku za engleski jezik i književnost na Eastern Michigan Univerzitetu i urednica književnog časopisa JNT: Journal of Narrative Theory. Drži kurseve iz postkolonijalne i svetske književnosti.
U dosadašnjem istraživačkom radu se bavila kolonijalnim temama u književnostima bivših socijalističkih zemalja i književnim i filmskim narativima o migrantima u Evropskoj Uniji. Trenutno priprema knjigu o jugoslovenskoj književnoj saradnji i kulturnoj diplomatiji u kontekstu Pokreta nesvrstanih.
1. Kada govorimo o individualnim doprinosima, svakako ne govorimo samo o novcu – aktivistkinje kojima su donacije namenjene svedoče da im veoma znači sam gest podrške, to što zajednica misli na njih i njihove potrebe, odnosno podržava borbe koje predvode. Kako je sa druge strane, sa strane osobe koja donira – gde ti prepoznaješ značaj svog doprinosa, koji su to momenti u kojima ti bude drago što podržavaš ženski pokret donacijama?
Rekonstrukcija Ženski Fond podržava širok spektar borbi i ciljeva – od studija vezanih za rodna/ženska i mirovna pitanja do deprivilegovanih grupa i društveno marginalizovanih, pa čak i ozloglašenih aktivističkih pokreta. Ipak, kod svih ovih grupa, bilo da se radi o borbi protiv rasizma, nacionalizma, oduzimanja prava na dom, ili nedostatka podrške teško obolelima, zajednička odrednica koja doprinosi još dubljoj obespravljenosti ljudi koje predstavljaju i okupljaju je rodna pripadnost. RŽF na neki način osvetljava mesta gde su država, i društvo u celini, “zakazali” i donekle preuzima njihovu ulogu. Mada sam pobornik sistemskih intervencija u ovako slojevite probleme, u nedostatku istih na državnom nivou filantropija može da na efikasan i decentralizovan nažin podrži one kojima je solidarnost hitno potrebna, i u materijalnom i u etičkom smislu.
2. S obzirom da živiš toliko dugo u Americi gde svi doniraju, koje su prakse i vrednosti a tiču su filantropije, koje bi volela da vidiš na zaživi i na našim prostorima?
SAD je zemlja gde (još uvek) postoji široka srednja klasa koja ima dovoljno materijalnih sredstava kojima može da podrži razne filantropske poduhvate. Nisam sigurna da u Srbiji veliki broj ljudi može da donira značajna sredstva, ali zato može dosta ljudi iz dijaspore. Koliko mi je poznato, još uvek ne postoji sistemsko, sveobuhvatno povezivanje sa dijasporom ni preko nadležnog ministarstva a ni preko građanskih inicijativa i organizacija. Ostvarivanje uže saradnje je moj prvi predlog. Drugi predlog se tiče ne toliko finansijske solidarnosti koliko drugih vrsta pomoći i aktivizma koji se odvijaju na mikro-nivou u SAD-u, u njihovim „mesnim zajednicama.“ Mislim da je bitno organizovanje diskusija, radionica, predavanja, i akcija koje se bave ženskim/rodnim pravima van akademskih krugova i kulturnih institucija; vazno je prići ljudima koji u svakodnevnom životu ne bi imali pristup ovakvim dešavanjima. Na taj način se širi krugovi društva uključuju u razgovor, dobijaju priliku da promišljaju svoje stavove i odluke koje donose, i postoji mogućnost da se razbiju predrasude koje se često plasiraju u masovnim medijima. I konačno, postoje solidarne razmene raznih vrsta pomoći preko društvenih platformi, koje ne uključuju novac: na primer, neko poklanja neki komad nameštaja u zamenu za popravku nekog aparata, ili nudi hranu u zamenu za čišćenje stana. Na jednoj takvoj platformi na kojoj učestvujem u SAD, u ogromnom broju slučajeva pomoć traže ili nude upravo žene.
3. Program lokalne feminističke filantropije započele smo i održavamo na temeljima solidarnosti, kontinuirano otkrivajući nove oblike i značenja ove reči. Šta solidarnost za tebe predstavlja? Kakva je solidarnost potrebna ženskom pokretu?
Smatram da je solidarnost ženskom pokretu u našim krajevima (pod ovim podrazumevam ceo prostor bivše Jugoslavije) apsolutni prioritet budući da se raspadom socijalizma urušila velika većina ženskih prava koja su se ticala dostojanstvenog i jednako plaćenog rada, pristupa zaposlenju uopšte, državne podrške zaposlenim majkama, itd. Istovremeno se u javnom diskursu patrijarhat, koji nikad nije bio radikalno poljuljan, vratio na velika vrata, i suprotstavljanje takvom načinu mišljenja postaje sve teže. Kao što smo videli iz prećutne solidarnosti jednog dela pozicije i opozicije prilikom nedavnih optuživanja niza javnih ličnosti za seksualnu zloupotrebu, dovođenje patrijarhalnih privilegija u pitanje je neuralgična tačka ovog sistema. Upravo zbog toga, pored konkretne podrške, solidarnost prvenstveno podrazumeva rad na promeni celokupnog društvenog narativa o ženskim/rodnim pravima.
Razgovor vodila Đurđa Trajković
Nastavljamo sa podrškom aktivističkim poduhvatima, kontekstualnim intervencijama, koracima ka pravednijem društvu!
(more…)
Stipendije „Žarana Papić“ osmišljene su kao podrška akademkinjama i aktivistkinjama (feminističkog najpre, ali ne samo feminističkog pokreta) u sticanju znanja koja će kasnije moći da primene u aktivizmu.
(more…)
U novom izdanju serijala Izvori epistemologije: Kritički život predstavljamo vam tekst “Neprirodna osećanja: Afektivni život ‘anti-rodnih’ mobilizacija” autorke Kler Hemings.
(more…)
Decenijama zajedno sanjamo o društvu bez desnice, nacionalizma, militarizma, rasizma, drugih regresivnih pojava i represije. Sanjati nije dovoljno i zato su svakodnevni otpor i borba ključni. Od svojih početaka pružamo finansijsku i drugu podršku feminističkim i progresivnim grupama u izgradnji boljeg društva. Program Specijalni fokus posebno je usmeren ka takvim vidovima podrške. I vi možete sanjati sa nama i biti podrška stvaranju pravednijeg sveta!
(more…)
Kako beležiti i deliti lokalnu antifašističku i feminističku istoriju u vremenu koje se opire slušanju i prihvatanju takvih znanja i, štaviše, tendenciozno ih zatire? Da li su možda lokalne priče o antifašistkinjama, u poređenju sa širim i uopštenijim antifašističkim pričama, prijemčivije lokalnom stanovništvu, koje ne može da ostane nemo pred biografijama žena koje su popločale njihove gradove? Priče široko poznatih narodnih heroja i poneke heroine još uvek nekako plutaju na površini nekadašnje Jugoslavije, ali šta je sa onim manje poznatim ženama, heroinama svojih malih sredina i konteksta – hoćemo li uspeti da ih upamtimo i uvažimo njihove nezanemarljive doprinose? Dr Margareta Bašaragin iz subotičke podružnice Ženskih studija i istraživanja krenula je upravo tim putem, objedinjujući priče subotičkih antifašistkinja, onih nepravedno zaboravljenih, a značajnih za temelje lokalnog društva. Upravo ovim povodom razgovaramo sa dr Bašaragin, uz deljenje PDF knjige Antifašistkinje Subotice: skojevke, partizanke i afežeovke, na čemu se svesrdno zahvaljujemo kako dr Bašaragin, tako i Ženskim studijama i istraživanjima.
1. Sa jedne strane imamo poplavu istorijskog revizionizma i brisanje različitih oblika socijalističkog nasleđa, a sa druge strane i snažne prakse deistorizacije uloge žena u društvenom i političkom životu. Imajući to u vidu, ali i druge okolnosti (poput sve većeg upliva desnice u različite strukture), šta su bili najveći politički, metodološki i drugi izazovi u nastanku ove knjige?
Duboko verujem da je za naše današnje i neko buduće društvo izuzetno važno poznavati žensku istoriju, istoriju feminističkog pokreta i istoriju pojedinačnih žena. Zašto? Zbog onoga što možemo naučiti iz njihove požrtvovanosti, srčanosti, solidarnosti, nesebičnosti i miroljubivosti.
Na žalost, danas se malo zna o mirovnom i antifašističkom delovanju žena nekada u višejezičnom, višekulturnom i višekonfesionalnom gradu Subotici, kulturnoj metropoli međuratnog perioda. Isto tako je veoma dugo tema antifašizma bila skrajnuta na margine subotičke javnosti, pa knjiga Antifašistkinje Subotice: skojevke partizanke i afežeovke čini svojevrsan doprinos kulturi sećanja, kulturi nezaborava.
Namera mi je najpre bila da istražim, dokumentujem i publikujem životne priče 12 antifašistkinja Subotice: Lili Bek Krmpotić (Lili Beck Krmpotic), Magde Bošan Simin (Magda Boschan Simin), Klare Buljovčić Lendvai, Ruže Čizme(i)k Dudašev, Ete (Etele) Hedrih Kizur (Etela Hedrich Kizur), Anke Kmezić Dubajić, Draginje Lendvai, Sofije Malušev Spahić, Bosiljke Bose Milićević, Ide Sabo (Szabó Ida), Edite Špicer Hajzler (Edita Spitzer Heisler), Laure Lole Vol Vinkler (Laura Lola Wohl Winckler).
Istražujući postojeću literaturu i arhivsku građu otkrila sam da je u Subotici između dva svetska rata ženski pokret bio izuzetno snažan i da su u njemu podjednako učestvovale i obrazovane građanke i radnice. Zato sam cilj proširila i knjigom obuhvatila mnogo više od planiranog. Oduševila sam se sačuvanim podacima, objavljenim i neobjavljenim sećanjima tih žena, koliko je novinskih članaka o njihovim aktivnostima. Ti podaci uvek pokazuju da je antiratni i antifašistički aktivizam Subotičanki tekao paralalno sa naporima Ženskog pokreta za dostizanje punih političkih, radnih i drugih prava žena kao ravnopravnih članica društva. Evo primera. Na osnivačkom zboru Omladinske sekcije ženskog pokreta 1935. u ime radnica govori Eta Hedrih Kizur i upozorava na imperijalizam i fašizam! Koliko su žene bile solidirane i usmerene na mir pokazuje i podatak da se na Zboru 1939. okupilo oko 200 žena – da li danas možete zamisliti skup na kom je dve stotine žena?
Neke podatke nisam uspela da nađem. U opisu arhivskog fonda iz Subotice Saveza ženskih društava u Subotici stoji da obiluje fotografijama i podacima koje su same Subotičanke prikupljale o svojim prethodnicama, aktivistkinjama ženskog pokreta i skojevkama, komunistkinjama i partizankama. Ali je kutija izgubljena. I pored dobre volje osoba iz Arhiva.
Razočarala sam se koliko malo fotografija “mojih” Subotičanki antifašistkinja uopšte ima. Možemo danas samo nagađati da li je u pitanju nečija nemarnost ili vešto prikrivanje, možda nećemo nikada ni saznati.
2. U knjizi su hrabre i u određenoj meri zaboravljene Subotičanke živo i detaljno sagledane, a njihove priče rekontekstualizovane. Šta kažu današnje Subotičanke i Subotičani pred ovim delom lokalnog nasleđa? Kako knjiga odjekuje na lokalu, a kako na širem prostoru?
Oduševljena sam dobrim prijemom knjige, došla je u pravom trenutku. Te hrabre, a odista danas nepravedno zaboravljene Subotičanke zavređuju našu pažnju, a sa tim se u potpunosti slažu građani i građanke Subotice danas. Neprestano se javljaju osobe iz raznih sindikalnih udruženja, antifašistički nastrojenih, i pojedinci i pojednke, i pitaju za koji primerak knjige više.
Divno je i da mi se javljaju potomci žena koje sam obuhvatila u knjizi. Tako su mi pisale dve osobe koje sada žive u inostranstvu i koje su u spisku žena zatočenih i mučenih u zloglasnoj Žutoj kući pronašli imena svojih baka i rođaka. Nude saradnju i daju zaista iskrenu podršku.
Volim slobodu koju imam u oblikovanju teksta, odabiru tema i iznošenju stavova (a koju svakako ne bih imala bez RŽF). Svesna sam da knjiga čini deo neke kontrajavnosti, a verujem da samo dajem glas ili govorim u ime onih koji ne mogu ili nemaju hrabrosti da progovore. U knjizi otvoreno tvrdim da se promovisanjem pojedinih žena polako stvara stereotip za sećanje time što se ističe činjenica da je npr. prisustvo žena na Velikoj skupštini bilo izuzetno važno za njihovu emancipaciju, u doba kada su bile samo supruge političara, a ne i feministkinje. To je potpuno u suprotnosti sa razvodnjenim pričama koje obitavaju u subotičkoj javnosti danas.
3. Knjiga nastavlja svoj život uz transformacije, pa nas uskoro bogata građa sabrana u knjizi očekuje i u obliku medijskih sadržaja na portalu Magločistač. Šta tu možemo da očekujemo i šta je ključni razlog da se ovo štivo transponuje u medijski jezik?
Ideja je da kroz saradnju sa Magločistačem u lokalnoj zajednici prikupljene podatke u Antifašistkinjama Subotice učinimo vidljivijim i pristupačnijem i da ih primenimo u konkretnim aktivnostima.
Mlade generacije danas nisu dovoljno upoznate sa strahotama Drugog svetskog rata, ali isto tako i sa antifašističkom borbom naših prethodnika i prethodnica (naročito u Subotici) koji/e su čak i život dali/e za nas. Ideali u koje su verovali/e o životu bez rata, ljubavi prema bližnjima, međusobnom ispomaganju i zajedništvu jesu opšteljudski. Njihova spremnost i odlučnost da se zalažu za ove ideale treba da nam bude uzor. Nekako je danas zapostavljena uloga koju su u svemu tome imale žene. Zato je važno da gradimo i negujemo kulturu sećanja i da ih ne zaboravimo.
Elektronski mediji (kakav je portal Magločistač) su moćno sredstvo u distribuiranju određenih sadržaja, a ako se nešto, u ovom slučaju tekovine feminističke i antfašističke borbe zaslužnih Subotičanki, neprestano ponavlja, velika je mogućnost da postane trajno znanje sviju nas. Ti sadržaji u medijima dopiru do široke publike, svih generacija.
Imam lepo iskustvo u kreiranju izložbe sa mladima na osnovu knjige. Pokazale/i su interesovanje za deo istorije grada (regiona i zemlje) o kojoj su znale/i veoma malo. Postavljale/i su dodatna pitanja, oduševljavale/i se hrabrošću i požrtvovanjem subotičkih antifašistkinja, negodovale/i povodom obespravljenog položaju žena u međuratnom periodu – to su samoinicijativno izjavljivale/i tokom radionice. Usmena evaluacija je pokazala da je ovaj vid angažovanja učenica/ka veoma uspešan, odatle i potreba da se u ovom nastavku projekta sa Magločistačem realizuju radionice sa mladima.
U fokusu ovog projekta nisu samo mladi, već osobe svih generacija, maternjih jezika, verispovesti, klase, rase, pola i dr, što je od posebnog značaja za višekulturni grad Suboticu.
4. Bez nužnosti poređenja sa nekadašnjim radom subotičkih skojevki, partizanki i afežeovki, kakve su danas perspektive feminističke i antifašističke borbe u Subotici? Šta za tebe znači biti feministkinja i antifašistkinja danas?
Feminističko delovanje je ujedno i antifašističko delovanje. Ne postoje njihove opšteprihvaćene i opštevažeće definicije, međutim, možemo naći zajedničke poveznice – klasna i rodna ravnopravnost, solidarnost, zalaganje za mir i pomirenje i mnoge druge.
Za mene je najprijemčljivija definicija feminizma koju daje Eva D. Bahovec da je to “opoziciono, potencijalno subverzivno saznanje, koje se suprotstavlja vladajućim idejama, preispituje [..] kanon” (Bahovec 2010: 216)1. Ovo jasno opisuje način mog promišljanja i delovanja. Rod, klasa, rasa, vera, maternji jezik, seksualna orijentacija… zajedno i u međusobnoj zavisnosti čine, deluju, oblikuju, ali i menjaju našu stvarnost, verovanja, znanja.
Jedan od ciljeva koji sam sebi postavila je da istražim životne priče i doprinose znamenitih Subotičanki sa željom da znanje o njima postane opšte. U tome nisam usamljena, jer mnogo je sugrađana i sugrađanki sa kojima sarađujem na razne načine. Ubeđena sam da je za ženski pokret i feminizam današnjice u Subotici (ali i zemlji i regionu) presudno istraživati i pisati o našim prethodnicama. One su nam ostavile u amanet mnoga postignuća i naš je zadatak da nastavimo šta su započele i to čuvamo. Jednom dostignuta ženska prava stoje u večitoj opasnosti da budu oduzeta.
Dugo sam želela da verujem kako je fašizam odstranjen, pobeđen, uništen. Onda sam naišla na dokumentarni film Rut Bekerman “Waldhajmov valcer” (Ruth Beckermann, “Waldheims Walzer”, 2018) koji istražuje kako se briše nacistička prošlost Austrije kroz priču o generalnom sekretaru UN i austrijskom predsedniku Kurtu Valdhajmu (Kurt Waldheim), a nekada je služio u nemačkom Vermahtu. Zaista je ostavila utisak na mene činjenica da u svim strukturama, institucijama, ali i kulturi i svakodnevnom životu obitava fašistoidna ideologija.
U gradu u kojem živim, Subotici, na zgradama, u rečima koje čujem, u vestima koje čitam, svaki dan pronalazim tragove smrti, fašizma i fašistoidnosti. Postoji nekoliko načina kako da očuvamo sećanja na antifašistkinje i antifašiste nekada i na taj način pokrenemo široke mase: javnim predavanjima, tribinama i promocijama koje će afirmisati antifašistički i feministički angažman Subotičanki i pojedine subotičke antifašistkinje u gradu i regionu; organizovanjem radionica za sve generacije; obeležavanjem godišnjica stradanja antifašistkinja i antifašista (npr. zatvaranje i mučenje žena u Žutoj kući u Subotici tokom Drugog svetskog rata); istraživanjem i dokumentovanjem životnih priča antifašistkinja Subotice, ali i šireg regiona, i njihovo mirovno i feminističko delovanje; uvođenjem teme antifašizma i mirovnog delovanja žena Subotice, Vojvodine, Srbije i regiona u ženske studije; trajnim obeležjima (spomen-ploče ili nazivi ulica).
5. Šta su skoriji planovi u radu subotičke podružnice Ženskih studija i istraživanja?
U Podružnici planiramo da u maju 2022. započnemo ciklus predavanja “Ženske studije”.
U Subotici je, na inicijativu ŽSI iz Novog Sada i Svenke Savić, osnovano Udruženje Ženske studije i stvaralaštvo, koje je delovalo kratko: 1997-2004, a vodile su ga Jasminka Dulić, Mirjana Dokmanović i Slavica Mamužić. U okviru nekoliko različitih aktivnosti su bila predavanja Ženskih studija, što ćemo u Podružnici nastaviti, kao kontinuitet sa onim što je postojalo ranije. U okviru ovog programa će nekoliko predavanja biti na teme koje su obrađene u knjizi Antifašistkinje, ali i istraživački podaci drugih projekata koje je finansirala EIŽ u Ženskim studijama u Novom Sadu (iz feminističke teologije i ženskog pokreta), a na kojima su sarađivale studentkinje sa Centra za rodne studije UNS. Tako će se susresti istraživačka i predavačka praksa ponovo, ovoga puta u Subotici, na teme povezane sa rodnom ravnopravnošću, znamenitim ženama, doprinosima žena političkom, društvenom, naučnom i kulturno-umentičkom životu, ženskim pokretom, mirovnim, antifašističkim delovanjem žena, iz različitih nacionalnih zajednica Vojvodine.
Knjigu Antifašistkinje Subotice: skojevke, partizanke i afežeovke možete čitati i besplatno preuzeti ovde:
Razgovor vodila: Galina Maksimović
1 Bahovec, Eva D. (2010). „Traduttrice-traditrice. Prevoditeljka-izdajnica”, u: Vasić, Vera (ur.) (2010). Zbornik u čast Svenki Savić. Novi Sad: Filozofski fakultet Univerziteta u Novom Sadu i Ženske studije i istraživanja, 215-224.
Krajem 2021. godine, u izvedbi Hleb teatra, u KC Magacin premijerno je odigrana predstava Marija Ručara, izrasla iz istoimene, svojevremeno zabranjivane i uništavane poeme Aleksandra Vuča i Dušana Matića. Bilo nam je drago da kroz program Specijalni fokus podržimo ovu predstavu koja pravi kopče između položaja radnice 1930-ih godina i danas, i koja orbitira oko najosnovnijih ljudskih potreba, uskraćenih surovošću kapitalizma u različitim oblicima. Povodom predstave razgovarale smo sa Sanjom Krsmanović Tasić iz Hleb teatra koja je postavila predstavu na scenu i igra u njoj.
(more…)