Blog

Društveni centar Oktobar je mesto u kojem se razmenjuju i šire progresivne analize i perspektive vezane za aktuelne lokalne i globalne socio-ekonomske siutuacije, ali se i povezuju različite grupe ljudi, od aktivistkinja i aktivista do LGBTQ+ zajednice. Njihov aktivizam i rad počivaju na solidarnosti i samoodrživosti, što ovaj prostor svrstava u retke slobodne, nezavisne progresivne prostore u Beogradu i Srbiji. Oktobar funkcioniše već gotovo deceniju, pa je njihov rad već dosta poznat – ipak, s vremena na vreme je važno podsetiti se zašto su Oktobar i slični prostori među ključnim tačkama aktivističkog delovanja. Zato nam je vrlo drago da smo imale priliku da razgovaramo sa troje članica i članova kolektiva DC Oktobar.

1. Oktobar je osnovan pre skoro 10 godina i jedinstveno je mesto na društvenoj i aktivističkoj mapi Beograda. Šta vas je podstaklo da osnujete Društveni Centar Oktobar? Koje su bile glavne promene u politici i funkcionisanju poslednjih 10 godina?

Društveni centar Oktobar je mesto pokrenuto 2013. godine sa idejom stvaranja prostora za levo orijentisane grupe i pojedince/ke. To je mesto koje nudi kritičku perspektivu i analize aktuelne socio-ekonomske i političke situacije u lokalnom i globalnom kontekstu, suprotstavljajući se na taj način dominantnim društvenim vrednostima i politikama neoliberalnog sistema u našem društvu. U tom smislu, naša orijentacija se od osnivanja nije menjala. 

DC Oktobar je levičarski društveni centar koji se trudi da postigne samoodrživost – uglavnom se ne održava putem projekata ili donacija fondacija, već prevashodno opstaje zahvaljujući ulaganju slobodnog vremena članica i članova kolektiva u ideju važnosti postojanja jednog takvog autonomnog centra, dok korišćenje prostora drugim progresivnim grupama ne naplaćujemo.

Redovni programi u Oktobru do sada su uključivali: Oktobrov bioskop utorkom (program uključuje prikazivanje društveno angažovanih filmova i filmova koji analiziraju i obrađuju razne društvene fenomene i probleme), Oktobrova kuhinja svakog četvrtka (kuvanje veganske i vegetarijanske hrane, bez fiksne cene, uz donacije, a u realizaciji ove aktivnosti učestvuju razni kolektivi ili pojedinci/ke koji donacije za hranu usmeravaju u realizaciju sopstvenih aktivnosti), Oktobarske subote (večeri posvećenje neformalnom druženju uz muziku), katalogizaciju Oktobar-biblioteke (radna grupa koja se bavi uređenjem i katalogizacijom bibliteke sastaje se u Oktobru sa ciljem izgradnje pristupačne i funkcionalne biblioteke svim zainteresovanim). Pored redovnih aktivnosti koje sprovodimo, u Oktobru se održavaju i ad hoc aktivnosti poput diskusija, tribina, promocija knjiga itd, u sopstvenoj produkciji ili kroz saradnju sa drugim kolektivima.

Oktobar je otvoren 6 dana nedeljno za neformalna okupljanja, a pored toga u sopstvenoj produkciji ili kroz saradnju sa drugim grupama u njemu se odvijaju tribine, projekcije filmova, radionice, solidarna kuhinja, itd. Teme kojima se bavimo uključuju pitanja: rada, prekarijata, radničkih prava, borbe protiv nacionalizma, feminizam, problema marginalizovanih grupa, zaštite životinja, borbe protiv transfobije, itd.

2. Oktobar je organizovao i ugostio mnoge benefit događaje podrške najrazličitijim  deprivilegovanim grupama i osobama. Koji su to događaji i akcije koje su vama posebno značajni i zašto?  

Jedna od okosnica funkcionisanja Oktobra je upravo zajednica – od samog početka bili smo posvećeni izgranji i jačanju zajednice. U tom smislu, građenje i razvoj mreža podrške bili su od starta podrazumevani u našoj politici. U nedostatku sistemske podrške, oslanjamo se jedni na druge i gradimo paralelne mreže solidarnosti. Ne bismo mogli da izdvojimo neku konkretnu akciju kao posebno značajne, ali nama je najbitniji taj proces koji se dešava u drugom planu akcija, a to je upravo međusobno povezivanje, podržavanje i solidarnost između različitih grupa i pojedinaca/ki koji možda da nije Oktobra ne bi imali prilike da se susreću, diskutuju, razumeju ili akcijaju zajedno. 

3. Oktobrovi benefit događaji i akcije podrške nisu prvenstveno humanitarnog karaktera, već uvek šalju i političku poruku.  Zašto mislite da ljudi okupljeni oko vašeg prostora doniraju? Šta za vas, lično, znače solidarnost i  lokalna filantropija? 

Naše osnovne ideje su uzajamna pomoć i solidarnost. Vodimo se jednostavnom idejom – od svakoga prema mogućnostima, svakom prema potrebama. Jasno nam je da smo u današnjem svetu često prinuđeni da se obraćamo za pomoć, što humanitarnim organizacijama kao pojedinci, što donatorima kao organizacije. Ono što smatramo važnim je da humanitarni rad ne treba mešati sa političkim aktivizmom. 

Humanitarni rad nije po definiciji levi koncept, a možemo videti i da ga mnoge desničarske grupe (ali i kvaziliberalne i kvazi-leve) zloupotrebljavaju kako bi pod plaštom humanitarizma propagirali svoje destruktivne ideologije, bilo da se radi o nacionalistima, nacistima, fašistima, terf-u ili različitim oportunistički nastrojenim grupacijama. 

Jedino sistemsko rešenje je totalna promena društveno-ekonomskog sistema i omogućavanje da ljudi mogu da dostojanstveno žive. U tom smislu, koncept uzajamne pomoći uz paralelno oštro suprotstavljanje dominantnoj ideologiji kapitalizma za nas moraju ići ruku pod ruku u tom smeru. 

4. Opstali se i radite sve ove godine, kao nezavisni i samoodrživ  društveni centar, uprkos mnogim izazovima, krizama i napadima, što je više nego pohvalno. Šta vas motiviše da nastavite i kako vidite Oktobar u budućnosti?

Oktobar trenutno čini 7 ljudi – aktivista i aktivistkinja koji jednako odlučuju o svim pitanjima vezanim za rad Oktobra. Naš kolektiv se prevashodno bavi svakodnevnim održavanjem prostora, i programima i sadržajima koji se dešavaju u Oktobru bilo da je u pitanju sopstvena produkcija ili događaji organizovani u saradnji ili ugošćavanjem drugih levih, feminističkih i sličnih progresivnih kolektiva. Svih nas 7 koji učestvujemo u radu Oktobra radimo druge poslove koji nam predstavljaju izvor prihoda, a celokupno održavanje Oktobra je naš solidarni doprinos postojanju jednog takvog centra. Prostor je posvećen raznim levim i progresivnim idejama, a u njemu ne tolerišemo nacionalističko, homofobično, transfobično ponašanje, kao ni seksualno nasilje bilo koje vrste.

Ovakav način funkcionisanja nosi sa sobom niz izazova i problema, ali oni nisu nerešivi. Nekad se i sami čudimo kako Oktobar opstaje, ali smo srećni da uspeva da preživi. Naravno, u postojećem društvenom uređenju i okruženju to nije bio lak zadatak, i jesmo bili meta različitih napada. Najjeziviji napad doživeli smo 31. marta 2016. kada je sedam nacista uletelo sa motkama u Oktobar u kome je u tom trenutku bilo četvoro ljudi iz našeg kolektiva, i tom prilikom je jednoj osobi polomljen nos i povređena ruka, a druga je zadobila povrede ruke; u prostoru je takođe polomljeno više prozora i ispreturan je inventar. Sa druge strane, tokom poslednjih nekoliko godina i u navodno progresivnim ili levim pokretima dolazi do jačanja desničarskh struja – bilo da govorimo o nacionalizmu, liberalizmu, transfobiji – ili pak širenja nekog banalnog političkog oportunizma; kako se Oktobar uvek suprotstavljao pomenutim pojavama, očekivano je da ćemo biti meta napada onih koji su na suprotnoj strani. Politička borba koju vodimo i strana koju smo izabrali nose sa sobom svoje rizike, ali alternativa borbi je ćutanje. To već ne možemo 🙂  

5. Kao mesto  susreta različitih aktivistkinja/a,  Oktobar je poznat i kao pet friendly prostor, koji uvek ima nekog ljubimca.  Dugo je to bio mačak Moćko, koji ima i svoju FB stranicu, a čujemo da sada prostorom vlada izvesna maca i partizanka Mašinka.  Čule smo da je ona imala čak i jednu benefit žurku. Koja je veza između vaših ljubimaca i lokalne filantropije?

Tokom godina sarađivali smo sa mnogim grupama i individuama koji se bave zaštitom životinja, a u Oktobrovoj kuhinji najčešće se sprema veganska hrana. Zalažemo se i borimo za drugačiji tretman životinja i promenu pogleda na svet tako da ona uključi i blagostanje ne-ljudskih jedinki. Za držanje svih nas na pravom koloseku po svim političkim pitanjima najzaslužniji je bio Moćko, Oktobrov pravi gazda iz senke, a to zaduženje nastavlja danas njegova naslednica Mašinka. 

Razgovor vodila: Diana Miladinović

Jelena Todorović, rođena u Leskovcu, diplomirala je na odseku za italijanistiku Univerziteta u Beogradu i doktorirala na Univerzitetu u Indijani u Blumingtonu. Vanredna je profesorka na odseku za italijanski i francuski na Univerzitetu u Viskonsinu u Medisonu. Drži kurseve i bavi se istraživačkim radom u oblasti srednjevekovne italijanske književnosti, sa fokusom na dela Dantea Aligijerija i Đovanija Bokača, kao i na polje srednjevekovnih rukopisa, uglavnom iz perioda od 12. do 14. veka. Trenutno priprema knjigu o inkviziciji i izdavaštvu knjiga ljubavne poezije u 16. veku u Firenci. Prva je u svojoj porodici koja je pohađala fakultet, pa koristi svoje iskustvo da na univerzitetu na kojem radi pruža podršku studentima prve generacije pomažući im da se lakše snađu u svim sferama univerzitetskog života, da brže nauče kako da identifikuju resurse koje univerzitet nudi, i, generalno, da što efikasnije iskoriste prednosti pohađanja univerziteta. Trenutno živi i radi u Firenci. 

1.     Kada govorimo o individualnim doprinosima, svakako ne govorimo samo o novcu – aktivistkinje kojima su donacije namenjene svedoče da im veoma znači sam gest podrške, to što zajednica misli na njih i njihove potrebe, odnosno podržava borbe koje predvode. Kako je sa druge strane, sa strane osobe koja donira – gde ti prepoznaješ značaj svog doprinosa, koji su to momenti u kojima ti bude drago što podržavaš ženski pokret donacijama?

Često poželim da mogu da učestvujem u nizu akcija pokreta koji se bore za napredak i promene u raznim oblastima, ali nemam uvek vremena ili sam daleko. U tim momentima obično izrazim svoju podršku donacijom u nadi da će ona pomoći aktivistkinjama i aktivistima. Donacija je samo jedan mali i relativno lak potez, dok pravi posao rade i pravu razliku čine ljudi na terenu koji identifikuju probleme i posvećuju svoje vreme i energiju svakodnevnoj borbi za bolji svet. To je pravi doprinos koji ne smemo gubiti iz vida.

2.     S obzirom da živiš toliko dugo u Americi gde svi doniraju, koje su prakse i vrednosti, a tiču su filantropije, koje bi volela da vidiš na zaživi i na našim prostorima?

Mislim da su u Srbiji napravljeni ogromni koraci što se tiče borbe protiv rodne i polne nejednakosti, iako stoji još veliki put pred nama. Ali mi je drago da se društvo osvestilo i još uvek se osvešćuje zahvaljujući organizacijama poput RŽF. Očigledno je da se prave značajni pomaci u toj sferi u poslednjih deset ili petnaest godina. Moja velika preokupacija već neko vreme su prava radnika, prava siromašnih i prava životinja. Na prvi pogled veoma različite sfere u biti imaju zajedničko to što se tiču slabijih čiji se glas u društvu ili jedva čuje ili ne čuje uopšte. U sva tri slučaja mislim da privilegovana klasa, i tu uključujem pre svega sferu građanskog društva, koja ima pristup platformama sa kojih može da govori, ima obavezu da uradi sve kako bi se stvorili uslovi za dostojanstven život svakog člana zajednice. Vidim solidarnost ne samo kao nešto rezervisano za nama slične, već pre svega kao univerzalnu, revolucionarnu filozofiju života od koje će koristi imati pre svega najslabiji u društvu i svetu oko nas.  

3.     Program lokalne feminističke filantropije započele smo i održavamo na temeljima solidarnosti, kontinuirano otkrivajući nove oblike i značenja ove reči. Šta solidarnost za tebe predstavlja? Kakva je solidarnost potrebna ženskom pokretu?

U zaključku mog odgovora na prethodno pitanje već sam počela da odgovaram i na ovo, sasvim nesvesno. Solidarnost ne vidim kao ograničenu na jednu grupu ljudi nego kao univerzalnu vrednost. Na mikro-nivou ženskog pokreta vidim je kao bezrezervnu podršku svakoj ženi, pa i onima—naročito onima—sa kojima se ne slažemo. Vrhunac samoosvešćenosti i empatije je, po meni, branjenje stavova koji su nam strani (sve dok oni nisu ni na čiju štetu, razume se). Lako je, recimo, kritikovati neku ženu jer se obukla mimo naših sopstvenih standarda, ali naš zadatak, jedan i jedini, je da branimo njeno pravo da se ona obuče kako želi, a da nikome ne padne na pamet da joj reč kaže. Ne govorim ništa novo, ali mislim da se moramo podsetiti s vremena na vreme da se feministički pokret, između ostalog, prevashodno za to izborio: da sve radimo ono što želimo sa svojim telom i životom. Da budemo domaćice, profesionalci, sudije, majke, seksualne radnice, a da ne moramo da konstantno opravdavamo svoj izbor niti da radimo ono što ne želimo, a što nam društvo nameće. Mislim da nam to spoznanje još uvek manjka. Na makro-nivou jednog društva i, neophodno, i celoga sveta (jer nijedno društvo ne postoji u izolaciji) ženski pokret mora da stvara nove i neguje stare veze sa drugim sličnim pokretima u raznim sferama (od radničkog do ekološkog, do onog za prava životinja). Sve je manje moguće postojati i delovati u izolaciji, između ostalog i zbog toga što najveći problemi današnjice zahtevaju kolektivnu akciju. Prepreke svakom od ovih pokreta ponaosob često dolaze od istih sila i istih struktura, pa zato i mislim da je neophodno stvarati jake saveze koji će se suprotstaviti svakoj vrsti pretnje, ma koliko mala ili velika ona bila.

Razgovor vodila Đurđa Trajković