Blog

Progresivni pokreti jačaju i održavaju kontinuitet, između ostalog, deljenjem znanja i pravovremenog beleženja rada organizacija. Publikacija „Politika i rezilijencija ženske nevladine organizacije aktivne u oblasti seksualnog nasilja: Iskustvo Incest trauma centra, Beograd, Srbija“ doprinosi upravo ovome, a iako zasnovana na iskustvu rada jedne specifične organizacije, ipak sadrži nizove univerzalnijih informacija i mehanizama primenljivih na srodne organizacije, kao i neku vrstu radne sveske. Ovom prilikom delimo sa vama PDF publikacije uz razgovor sa ko-autorkom publikacije, dr Ljiljanom Bogavac.

1. Gotovo tri decenije posvećenog rada nemoguće je svesti na pojedinosti koje su ih obeležile, ali hajde da makar pokušamo da postavimo to pitanje – koji su momenti bili prelomni ili na drugi način značajni za vaš organizacioni i politički razvoj?

Kao ko-osnivačica Incest Trauma Centra – Beograd, ponosna sam na naš rad i rezultate, prvenstveno pouzdanost koju smo pružile deci i odraslim osobama koje su preživele seksualno nasilje. Kao ključne uticaje prepoznajem našu odluku da već sa osnivanjem postanemo deo anti-ratnog pokreta koji insistira na suočavanju s prošlošću počev od odgovornosti pojedinaca iz naše zemlje, da oduvek gromoglasno zagovaramo ljudska prava LGBT+ osoba, i da čuvamo svoj integritet i autonomiju bez obzira na cenu. Tako je i danas.

2. Iako je rad Incest Trauma Centra uže fokusiran na problem seksualnog nasilja, vaša organizacija je, kako se vidi i u publikaciji, sasvim uronjena u širi kontekst, i i te kako mari za anti-ratnu politiku, za LGBTQ+ prava, za jačanje otpora desnici. I takav holistički pristup radu je sve ređi među nevladinim organizacijama, što zbog diskontinuiteta u pokretu, što zbog preopterećenosti birokratijom koja sužava aktivizam, što iz nekih trećih razloga. Kako vi uspevate da održite taj višeaspekatni pristup, koji je, na kraju krajeva, i neophodan za sveobuhvatnije razumevanje seksualnog nasilja?

Nakon gotovo 30 godina, sigurna sam da je za nas u Incest Trauma Centru upravo ovaj vrednosni sistem naš osnovni identitet. Da, mi smo stručnjakinje u oblasti seksualnog nasilja. Ali radimo u društvenom kontekstu i stručnjakinje i aktivistkinje smo u jednom identitetu. Nema rodne ravnopravnosti dok se o seksualnom nasilju nad decom i ženama ne govori javno i glasno. Naše određenje je aktivan i u javnosti vidljiv odgovor nacionalizmu, desnoj opciji, crkvi u delu u kojem brutalno gazi ljudska prava žena i dece i krije seksualno zlostavljanje dece počinjeno od strane njenih zaposlenika. Odlučile smo se za izlaganje osoba koje su članice organizacije i izlaganje organizacije – jer živimo ove vrednosti. 

3. U radu Incest Trauma Centra ističe se i praksa saradnje sa institucijama, što kroz treninge sa zaposlenima u institucijama, što kroz vaše inicijative koje podižete do najviših dostupnih institucionalnih nivoa. I to uspevate uprkos tome što ste od države i njenih službi ne jednom doživele, kako ste to opisale, „backlash zdravoj pameti“. Kako uz sve te prepreke uspevate da pronađete kanale za institucionalnu saradnju, te stavite delikatne i progresivne teme na njihove stolove?

Mnogo je promišljanja, analize, iza nas. O svakom koraku, svakom postupku koji smo napravile ili koji ćemo napraviti. Naše su odluke zasnovane na tome šta nam kao svoju potrebu saopštavaju deca i odrasle osobe koje su preživele seksualno nasilje. Ako su naše klijentkinje i klijenti uradili sve da prežive seksualno nasilje i odvažno se suočavaju sa dugotrajnim efektima seksualne traume – ko smo mi da kalkulišemo prema institucijama? Nismo se osnovale zbog organizacije ili sebe samih, nego zbog dece i žena čije je jedno životno iskustvo preživljeno seksualno nasilje. Naše samoorganizovanje je instrument za ciljeve koji štite interes dece i žena. Taj instrument smo nastojale da postane u pristupu mudar, a da je u svojoj suštini prožet visokom stručnošću u čije izgrađivanje smo mnogo uložile. Dakle, neophodno je aktuelno poznavati oblast kojom se bavite i stalno učiti o sistemu kojem se obraćamo. Duboko verujemo u svoje ulaganje u učenje i da će nam znanje doslovno u svemu pomoći.

4. Imate niz politika i procedura u koje su pretočene vaše vrednosti i principi, a jedna od njih je Politika brige o sebi kao pomagačicama aktivnim u oblasti seksualnog nasilja. Poslednjih godina, politike i prakse brige o sebi sve su zastupljenije u feminističkom pokretu, ali često izmičući sopstvenom političkom karakteru i često u oblicima koji nisu (sasvim) adekvatni, uz opasnost da budu i kontraproduktivni. Kako vi vidite smislenu organizacionu politiku brige o sebi, uz poseban osvrt na pomagačice aktivne u oblasti seksualnog nasilja?

Briga o sebi kao braniteljkama ljudskih prava je političko pitanje, politički stav na nivou organizacije i jednako na individualnom nivou. Društveni položaj braniteljki ženskih ljudskih prava koje su aktivne u oblasti seksualnog nasilja je jedna od prioritetnih oblasti rada u okviru Evropske ženske mreže protiv seksualnog nasilja, čija smo članica i organizacija-ko-osnivačica. U izradi politike organizacije, naše razmišljanje je da je neophodno obuhvatiti sistem vrednosti braniteljki, društvene promene koje su načinile kao rezultat svog rada, rizike kojima su izložene u radu i izvore lične snage i ranjivosti (uključujući ličnu predistoriju), preživljena iskustva nasilja upravo zbog toga što su braniteljke u oblasti seksualnog nasilja, zatim promene koje same kod sebe identifikuju da su nastale na ličnom nivou, u životu, kao rezultat rada na ovoj temi i koje načine brige o sebi i samozaštite saopštavaju da su koristile. Posebno, stalnim učenjem svih članica o temi organizacionog razvoja poboljšava se prognoza za postizanje adekvatne brige o sebi.  O svemu više, i uz preporuke koje smo dale, može da se sazna iz naše prošlogodišnje publikacije „Društveni položaj, iskustva i snage braniteljki ljudskih prava aktivnih u oblasti seksualnog nasilja“ koju smo uz podršku Rekonstrukcije Ženskog fonda izdale na engleskom jeziku. Ona prati lična iskustva 12 braniteljki koje su ukupno 295 godina rada posvetile temi seksualnog nasilja, dobitnice su 28 nagrada lično za svoja postignuća, a još 20 nagrada su primile njihove organizacije.

5. U publikaciji se osvrćete i na „nefer utakmicu“ između ženskih organizacija, širenje glasina, rivalstvo itd. Iako se to u publikaciji odnosi na vaše organizaciono iskustvo, aplikabilno je na širi nivo – pokret je fragmentiran, u rivalstvu (nekad „svojevoljnom“, nekad donatorski nametnutom), kontaminiran ličnim konfliktima… Gde se to, prema vašem mišljenju, „pogrešno skrenulo“ na nivou pokreta? Koje su mere neophodne kako bi ženske organizacije (ponovo) izgradile autentična savezništva?

Za nas je odgovor jednostavan, a to je da sve polazi od osoba. Lični sistem vrednosti i da li ga živiš – o tome je reč. Svaka od nas u organizacijama i uopšte u ženskom pokretu, ima izbor bukvalno svakog dana svog života podsticati bilo šta negativno. Lično smo odgovorne. Svoju ličnu kulturu članice pokreta prenose na svoje organizacije, na mlade članice i sve koje se tek pridružuju pokretu. Svakog dana biramo hoćemo li fer postupati. Sve je do nas samih.

Politika i rezilijencija ženske nevladine organizacije aktivne u oblasti seksualnog nasilja: Iskustvo Incest trauma centra, Beograd, Srbija

Publikaciju „Politika i rezilijencija ženske nevladine organizacije aktivne u oblasti seksualnog nasilja: Iskustvo Incest trauma centra, Beograd, Srbija“ autorki Dušice Popadić i dr Ljiljane Bogavac čitajte i preuzmite besplatno OVDE!

Razgovor vodila Galina Maksimović

Kako beležiti i deliti lokalnu antifašističku i feminističku istoriju u vremenu koje se opire slušanju i prihvatanju takvih znanja i, štaviše, tendenciozno ih zatire? Da li su možda lokalne priče o antifašistkinjama, u poređenju sa širim i uopštenijim antifašističkim pričama, prijemčivije lokalnom stanovništvu, koje ne može da ostane nemo pred biografijama žena koje su popločale njihove gradove? Priče široko poznatih narodnih heroja i poneke heroine još uvek nekako plutaju na površini nekadašnje Jugoslavije, ali šta je sa onim manje poznatim ženama, heroinama svojih malih sredina i konteksta – hoćemo li uspeti da ih upamtimo i uvažimo njihove nezanemarljive doprinose? Dr Margareta Bašaragin iz subotičke podružnice Ženskih studija i istraživanja krenula je upravo tim putem, objedinjujući priče subotičkih antifašistkinja, onih nepravedno zaboravljenih, a značajnih za temelje lokalnog društva. Upravo ovim povodom razgovaramo sa dr Bašaragin, uz deljenje PDF knjige Antifašistkinje Subotice: skojevke, partizanke i afežeovke, na čemu se svesrdno zahvaljujemo kako dr Bašaragin, tako i Ženskim studijama i istraživanjima. 

1. Sa jedne strane imamo poplavu istorijskog revizionizma i brisanje različitih oblika socijalističkog nasleđa, a sa druge strane i snažne prakse deistorizacije uloge žena u društvenom i političkom životu. Imajući to u vidu, ali i druge okolnosti (poput sve većeg upliva desnice u različite strukture), šta su bili najveći politički, metodološki i drugi izazovi u nastanku ove knjige?

Duboko verujem da je za naše današnje i neko buduće društvo izuzetno važno poznavati žensku istoriju, istoriju feminističkog pokreta i istoriju pojedinačnih žena. Zašto? Zbog onoga što možemo naučiti iz njihove požrtvovanosti, srčanosti, solidarnosti, nesebičnosti i miroljubivosti. 

Na žalost, danas se malo zna o mirovnom i antifašističkom delovanju žena nekada u višejezičnom, višekulturnom i višekonfesionalnom gradu Subotici, kulturnoj metropoli međuratnog perioda. Isto tako je veoma dugo tema antifašizma bila skrajnuta na margine subotičke javnosti, pa knjiga Antifašistkinje Subotice: skojevke partizanke i afežeovke čini svojevrsan doprinos kulturi sećanja, kulturi nezaborava.

Namera mi je najpre bila da istražim, dokumentujem i publikujem životne priče 12 antifašistkinja Subotice: Lili Bek Krmpotić (Lili Beck Krmpotic), Magde Bošan Simin (Magda Boschan Simin), Klare Buljovčić Lendvai, Ruže Čizme(i)k Dudašev, Ete (Etele) Hedrih Kizur (Etela Hedrich Kizur), Anke Kmezić Dubajić, Draginje Lendvai, Sofije Malušev Spahić, Bosiljke Bose Milićević, Ide Sabo (Szabó Ida), Edite Špicer Hajzler (Edita Spitzer Heisler), Laure Lole Vol Vinkler (Laura Lola Wohl Winckler).

Istražujući postojeću literaturu i arhivsku građu otkrila sam da je u Subotici između dva svetska rata ženski pokret bio izuzetno snažan i da su u njemu podjednako učestvovale i obrazovane građanke i radnice. Zato sam cilj proširila i knjigom obuhvatila mnogo više od planiranog. Oduševila sam se sačuvanim podacima, objavljenim i neobjavljenim sećanjima tih žena, koliko je novinskih članaka o njihovim aktivnostima. Ti podaci uvek pokazuju da je antiratni i antifašistički aktivizam Subotičanki tekao paralalno sa naporima Ženskog pokreta za dostizanje punih političkih, radnih i drugih prava žena kao ravnopravnih članica društva. Evo primera. Na osnivačkom zboru Omladinske sekcije ženskog pokreta 1935. u ime radnica govori Eta Hedrih Kizur i upozorava na imperijalizam i fašizam! Koliko su žene bile solidirane i usmerene na mir pokazuje i podatak da se na Zboru 1939. okupilo oko 200 žena – da li danas možete zamisliti skup na kom je dve stotine žena?

Neke podatke nisam uspela da nađem. U opisu arhivskog fonda iz Subotice Saveza ženskih društava u Subotici stoji da obiluje fotografijama i podacima koje su same Subotičanke prikupljale o svojim prethodnicama, aktivistkinjama ženskog pokreta i skojevkama, komunistkinjama i partizankama. Ali je kutija izgubljena. I pored dobre volje osoba iz Arhiva.

Razočarala sam se koliko malo fotografija “mojih” Subotičanki antifašistkinja uopšte ima. Možemo danas samo nagađati da li je u pitanju nečija nemarnost ili vešto prikrivanje, možda nećemo nikada ni saznati.

2. U knjizi su hrabre i u određenoj meri zaboravljene Subotičanke živo i detaljno sagledane, a njihove priče rekontekstualizovane. Šta kažu današnje Subotičanke i Subotičani pred ovim delom lokalnog nasleđa? Kako knjiga odjekuje na lokalu, a kako na širem prostoru?

Oduševljena sam dobrim prijemom knjige, došla je u pravom trenutku. Te hrabre, a odista danas nepravedno zaboravljene Subotičanke zavređuju našu pažnju, a sa tim se u potpunosti slažu građani i građanke Subotice danas. Neprestano se javljaju osobe iz raznih sindikalnih udruženja, antifašistički nastrojenih, i pojedinci i pojednke, i pitaju za koji primerak knjige više.

Divno je i da mi se javljaju potomci žena koje sam obuhvatila u knjizi. Tako su mi pisale dve osobe koje sada žive u inostranstvu i koje su u spisku žena zatočenih i mučenih u zloglasnoj Žutoj kući pronašli imena svojih baka i rođaka. Nude saradnju i daju zaista iskrenu podršku.

Volim slobodu koju imam u oblikovanju teksta, odabiru tema i iznošenju stavova (a koju svakako ne bih imala bez RŽF). Svesna sam da knjiga čini deo neke kontrajavnosti, a verujem da samo dajem glas ili govorim u ime onih koji ne mogu ili nemaju hrabrosti da progovore. U knjizi otvoreno tvrdim da se promovisanjem pojedinih žena polako stvara stereotip za sećanje time što se ističe činjenica da je npr. prisustvo žena na Velikoj skupštini bilo izuzetno važno za njihovu emancipaciju, u doba kada su bile samo supruge političara, a ne i feministkinje. To je potpuno u suprotnosti sa razvodnjenim pričama koje obitavaju u subotičkoj javnosti danas. 

3. Knjiga nastavlja svoj život uz transformacije, pa nas uskoro bogata građa sabrana u knjizi očekuje i u obliku medijskih sadržaja na portalu Magločistač. Šta tu možemo da očekujemo i šta je ključni razlog da se ovo štivo transponuje u medijski jezik?

Ideja je da kroz saradnju sa Magločistačem u lokalnoj zajednici prikupljene podatke u Antifašistkinjama Subotice učinimo vidljivijim i pristupačnijem i da ih primenimo u konkretnim aktivnostima. 

Mlade generacije danas nisu dovoljno upoznate sa strahotama Drugog svetskog rata, ali isto tako i sa antifašističkom borbom naših prethodnika i prethodnica (naročito u Subotici) koji/e su čak i život dali/e za nas. Ideali u koje su verovali/e o životu bez rata, ljubavi prema bližnjima, međusobnom ispomaganju i zajedništvu jesu opšteljudski. Njihova spremnost i odlučnost da se zalažu za ove ideale treba da nam bude uzor. Nekako je danas zapostavljena uloga koju su u svemu tome imale žene. Zato je važno da gradimo i negujemo kulturu sećanja i da ih ne zaboravimo.

Elektronski mediji (kakav je portal Magločistač) su moćno sredstvo u distribuiranju određenih sadržaja, a ako se nešto, u ovom slučaju tekovine feminističke i antfašističke borbe zaslužnih Subotičanki, neprestano ponavlja, velika je mogućnost da postane trajno znanje sviju nas. Ti sadržaji u medijima dopiru do široke publike, svih generacija.

Imam lepo iskustvo u kreiranju izložbe sa mladima na osnovu knjige. Pokazale/i su interesovanje za deo istorije grada (regiona i zemlje) o kojoj su znale/i veoma malo. Postavljale/i su dodatna pitanja, oduševljavale/i se hrabrošću i požrtvovanjem subotičkih antifašistkinja, negodovale/i povodom obespravljenog položaju žena u međuratnom periodu – to su samoinicijativno izjavljivale/i tokom radionice. Usmena evaluacija je pokazala da je ovaj vid angažovanja učenica/ka veoma uspešan, odatle i potreba da se u ovom nastavku projekta sa Magločistačem realizuju radionice sa mladima. 

U fokusu ovog projekta nisu samo mladi, već osobe svih generacija, maternjih jezika, verispovesti, klase, rase, pola i dr, što je od posebnog značaja za višekulturni grad Suboticu.

4. Bez nužnosti poređenja sa nekadašnjim radom subotičkih skojevki, partizanki i afežeovki, kakve su danas perspektive feminističke i antifašističke borbe u Subotici? Šta za tebe znači biti feministkinja i antifašistkinja danas?

Feminističko delovanje je ujedno i antifašističko delovanje. Ne postoje njihove opšteprihvaćene i opštevažeće definicije, međutim, možemo naći zajedničke poveznice – klasna i rodna ravnopravnost, solidarnost, zalaganje za mir i pomirenje i mnoge druge.

Za mene je najprijemčljivija definicija feminizma koju daje Eva D. Bahovec da je to “opoziciono, potencijalno subverzivno saznanje, koje se suprotstavlja vladajućim idejama, preispituje [..] kanon” (Bahovec 2010: 216)¹. Ovo jasno opisuje način mog promišljanja i delovanja. Rod, klasa, rasa, vera, maternji jezik, seksualna orijentacija… zajedno i u međusobnoj zavisnosti čine, deluju, oblikuju, ali i menjaju našu stvarnost, verovanja, znanja. 

Jedan od ciljeva koji sam sebi postavila je da istražim životne priče i doprinose znamenitih Subotičanki sa željom da znanje o njima postane opšte. U tome nisam usamljena, jer mnogo je sugrađana i sugrađanki sa kojima sarađujem na razne načine. Ubeđena sam da je za ženski pokret i feminizam današnjice u Subotici (ali i zemlji i regionu) presudno istraživati i pisati o našim prethodnicama. One su nam ostavile u amanet mnoga postignuća i naš je zadatak da nastavimo šta su započele i to čuvamo. Jednom dostignuta ženska prava stoje u večitoj opasnosti da budu oduzeta.

Dugo sam želela da verujem kako je fašizam odstranjen, pobeđen, uništen. Onda sam naišla na dokumentarni film Rut Bekerman “Waldhajmov valcer” (Ruth Beckermann, “Waldheims Walzer”, 2018) koji istražuje kako se briše nacistička prošlost Austrije kroz priču o generalnom sekretaru UN i austrijskom predsedniku Kurtu Valdhajmu (Kurt Waldheim), a nekada je služio u nemačkom Vermahtu. Zaista je ostavila utisak na mene činjenica da u svim strukturama, institucijama, ali i kulturi i svakodnevnom životu obitava fašistoidna ideologija.

U gradu u kojem živim, Subotici, na zgradama, u rečima koje čujem, u vestima koje čitam, svaki dan pronalazim tragove smrti, fašizma i fašistoidnosti. Postoji nekoliko načina kako da očuvamo sećanja na antifašistkinje i antifašiste nekada i na taj način pokrenemo široke mase: javnim predavanjima, tribinama i promocijama koje će afirmisati antifašistički i feministički angažman Subotičanki i pojedine subotičke antifašistkinje u gradu i regionu; organizovanjem radionica za sve generacije; obeležavanjem godišnjica stradanja antifašistkinja i antifašista (npr. zatvaranje i mučenje žena u Žutoj kući u Subotici tokom Drugog svetskog rata); istraživanjem i dokumentovanjem životnih priča antifašistkinja Subotice, ali i šireg regiona, i njihovo mirovno i feminističko delovanje; uvođenjem teme antifašizma i mirovnog delovanja žena Subotice, Vojvodine, Srbije i regiona u ženske studije; trajnim obeležjima (spomen-ploče ili nazivi ulica).

5. Šta su skoriji planovi u radu subotičke podružnice Ženskih studija i istraživanja?

U Podružnici planiramo da u maju 2022. započnemo ciklus predavanja “Ženske studije”.

U Subotici je, na inicijativu ŽSI iz Novog Sada i Svenke Savić, osnovano Udruženje Ženske studije i stvaralaštvo, koje je delovalo kratko: 1997-2004, a vodile su ga Jasminka Dulić, Mirjana Dokmanović i Slavica Mamužić. U okviru nekoliko različitih aktivnosti su bila predavanja Ženskih studija, što ćemo u Podružnici nastaviti, kao kontinuitet sa onim što je postojalo ranije. U okviru ovog programa će nekoliko predavanja biti na teme koje su obrađene u knjizi Antifašistkinje, ali i istraživački podaci drugih projekata koje je finansirala EIŽ u Ženskim studijama u Novom Sadu (iz feminističke teologije i ženskog pokreta), a na kojima su sarađivale studentkinje sa Centra za rodne studije UNS. Tako će se susresti istraživačka i predavačka praksa ponovo, ovoga puta u Subotici, na teme povezane sa rodnom ravnopravnošću, znamenitim ženama, doprinosima žena političkom, društvenom, naučnom i kulturno-umentičkom životu, ženskim pokretom, mirovnim, antifašističkim delovanjem žena, iz različitih nacionalnih zajednica Vojvodine.                                                           

Knjigu Antifašistkinje Subotice: skojevke, partizanke i afežeovke možete čitati i besplatno preuzeti ovde:

Antifašistkinje Subotice: skojevke, partizanke i afežeovke

Razgovor vodila: Galina Maksimović

---

¹ Bahovec, Eva D. (2010). „Traduttrice-traditrice. Prevoditeljka-izdajnica”, u: Vasić, Vera (ur.) (2010). Zbornik u čast Svenki Savić. Novi Sad: Filozofski fakultet Univerziteta u Novom Sadu i Ženske studije i istraživanja, 215-224.