Anđela Golubović ima 24 godine, aktivistkinja je udruženja Nika Bor koje se bavi borbom protiv nasilja nad ženama, osnaživanjem žena u Boru i ruralnim sredinama, ali i pružanjem pomoći i podrške drugim marginalizovanim i ugroženim grupama. Istovremeno, Anđela je kao rudarska tehničarka zaposlena u kineskoj kompaniji Zi Đin i to kao jedina – kranistkinja. Iako ih je na početku bilo četiri, Anđela je ostala jedina žena na ovoj poziciji, a kako to izgleda i koje izazove nosi sa sobom pročitajte u intervjuu!
Kako si počela da radiš ovaj posao? Šta ti je najinteresantnije, a šta najizazovnije na tvom poslu?
Nakon predatog CV-ja kineska rudarska kompanija mi je ponudila ovaj posao. Utovar kamiona koncentratom se nije činio kao posao kojim želim da se bavim ali sam prihvatila ponudu. Nakon obuke u firmi počela sam da radim. Od početka najzahtevnije mi je bilo da prevaziđem svoj mali strah od visine. Ponekad ume da bude teška saradnja sa vozačima kamiona, od kojih sam par puta čula kako mi tu nije mesto. Posao nije fizički težak, ali jeste odgovoran, samim tim stresan. I nažalost vrlo štetan po moje zdravlje. Hm, zanimljiva mi bude reakcija ljudi kada im kažem šta radim.
Kako vidiš podelu na “muške” i “ženske” poslove?
Verujem da će većina reći da je ovo muški posao ali ako ga ja obavljam onda to nikako nije. To je sve što imam da kažem o podeli na muško ženske poslove.
U slobodno vreme si aktivistikinja udruženja žena Nika iz Bora, da li se i kako tvoj pogled na položaj žena promenio od kako radiš u fabrici? Kakvo je pre svega tvoje iskustvo u rudniku, a kako vidiš radna prava žena u Srbiji i koji je njihov položaj na radnom mestu? I kako je i da li tvoj posao uticao na tvoje aktivističko delovanje?
Saradnja sa kolegama je korektna obzirom na to da sam jedino žensko u smeni. Smatram da muškarci nikada neće gledati na žene kao jednako sposobne, čast izuzecima. Mala doza šovinizma će uvek biti prisutna ali su svi kulturni.
Žene u muškom svetu će retko kada biti shvaćene ozbiljno. Mi po njima uglavnom previše dramimo, nismo fizički ni psihički spremne da obavljamo razne poslove. Ponosna sam na svaku ženu koja je tu da dokaže suprotno. Nadala sam se da će se sa vremenom promeniti odnos prema ženama, nažalost mislim da je u većini preduzeća isto. Žene se susreću sa poteškoćama kao što su manja plata u odnosu na muškarce, mobing, teže dolaze do rukovodećih mesta i slično. Uglavnom prećute na ovakve nepravde iz straha da ne izgube posao. U udruženju žena Nika se borimo da se za svaku nepravdu čuje, tu smo da podržimo i da maksimalno pomognemo svakome ko nam se obrati.
Veronika Gago je profesorka Fakulteta društvenih nauka na Univerzitetu u Buenos Airesu i Nacionalnom univerzitetu u San Martinu, i istraživačica je Nacionalnog saveta nauke i tehnike (CONICET). Njen istraživački rad se fokusira na međunarodne društvene pokrete, naročito na feminizam i kritiku neoliberalnog rezonovanja.
Pre nekoliko godina, kada je Zoe Gudović osmislila kategoriju One nas inspirišu, pred nama je bio jedan sasvim drugačiji svet. Poslednje dve godine njena zamisao – da se upoznamo sa umetnicama i filantropkinjama koje srećemo na putovanjima i razgovaramo o umetnosti, feminističkoj filantropiji i solidarnosti – nije imala više smisla. Nije se stalo sa umetničkim radom, ali su se navike promenile: na putovanja se skoro ne ide, u pozorište se ide pod maskama, u bioskopima se više ne jedu kokice, na festivale se ide samo kad je lepo vreme i kada su napolju, a vrele rasprave posle odgledanih umetničkih dela su se preselile na zoom (ako ih uopšte i ima). Iako nam nedostaju sve te navike, shvatile smo da nam najviše nedostaju razmena i razgovori sa umetnicama. Odlučile smo da se okrenemo prema ženama u našem kontekstu… koje nas inspirišu… i koje putuju… i ne vole zoom… baš kao ni mi. Sa Milicom Tomović i Tanjom Šljivar srele smo se jedno veče, pre beogradske premijere njihovog filma, u našoj kancelariji.I bile smo inspirativno umorne…
Milica Tomović je nagrađivana režiserka čiji je debitantski dugometražni film Kelti imao premijeru na ovogodišnjem Berlin International Film festivalu, a osvojio je nagradu na Molodist International Film festivalu za najbolji film, kao i nagradu za najbolju režiju na ovogodišnjem filmskom festivalu u Sarajevu. Tanja Šljivar je nagrađivana autorka pozorišnih drama među kojima su Kao i sve normalne devojke, Grebanje ili Kako se ubila moja baka i Režim ljubavi. Osim za pozorište, objavljuje i radio drame, teatrološke tekstove, kratke priče. Najmlađa je dobitnica nagrade “Borislav Mihajlović Mihiz”. Sa Milicom potpisuje scenario za film Kelti.
Milice, čini se da u tvom radu estetika koja isijava uvek nekako ode negde drugde od očekivanog. Ne baviš se toliko vidljivošću niti coming out (of age) narativima već tome pristupaš kao nečemu što je već oduvek tu. To nešto kod tebe nije neizrecivo već je deo najobičnije svakodnevice, strašno ili prijatno, ali u širem kontekstu je tabu, bilo da je u pitanju seksualnost, rod ili pak rat. Iz te perspektive, dosta odudara od kvir i feminističkih pristupa glavnog toka, kako u regionu tako i u svetu. Osim što možemo pretpostaviti da generacijski faktori imaju ulogu u ovome, šta te je još vodi ka izboru ovakvog pristupa?
Milica: Razmišljajući o ovom pitanju, došla sam do toga da, na neki način, to proističe iz mene i načina na koji želim da se bavim likovima, pa samim tim vezano i za kvir likove u filmu. Mislim da tema ne treba da bude coming out, da neko saznaje da je zaljubljen u istopolnu osobu, nego da tema treba da bude o toj osobi, a da je kvir prosto samo deo njegovog ili njenog sadržaja.
Tanja: Mogu da dopunim i ja iako pitanje nije bilo za mene. Ono što je nama bilo važno je da afirmišemo radost a ne traumu. Slično se nešto dešava i u mom komadu Režim ljubavi iako nema puno veze sa Keltima. Ti imaš taj lik, Džukelu, i njegovog partnera Bobu, koji su u muškoj gej romansi. Tu nema traume zato što su u homoseksualnom odnosu već su prosto zaljubljeni, a i komedija je u pitanju. On se zaljubljuje u njega kao što se prethodno zaljubljivao u hiljade žena. Mislim da je to jedan šokantan rez – mnogi ljudi izađu iz pozorišta, pogotovo muškarci koji dođu sa ženama – jer kako je moguće da nema psihološki razvijenog lika kao što je Boba u skladu sa pozadinskom pričom ili bilo kakvim objašnjenjem za tu promenu?! … Ide se u te psihologizacije koje mene apsolutno u tom trenutku nisu zanimale, kao ni Milicu u Tranziciji. A nas ovde u Keltima je zanimala radost. Iako paradoksalno zvuči – da smestimo jedan film u 1993. godinu u Beograd i te okolnosti – htele smo da se taj identitet slavi kao i svi ostali. Pa čak i naslov, Kelti, direktno upire u te politike identiteta, u pitanje svakog pojedinačnog i kolektivnog identiteta, ali smo samo pretpostavile i zamislile sledeću scenu: hajde da tu budu neki gej ljudi i uopšte se nećemo baviti psihološkim pozadinama tih ljudi nego ćemo da uđemo u taj dan gde oni žive u svojim intrigama i trouglovima. Mnogo je zanimljiviji taj način da se bavimo tim životima i problematikama nego homofobijom.
Milica: Da, nismo htele da se bavimo homofobičnim okruženjem u tom periodu već tom porodicom gde su sestre, braće, poznanici gej ljudi. Ideš sa tim i ti ljudi su ili iritantni ili pažljivi ili su tu samo da bi isekli tortu.
Tanja, ono što posebno ističe tvoj pozorišni rukopis jeste preplitanje identiteta sa strukturama, hijerarhijama, privilegijama i deprivilegovanošću; faktorima koje smeštaš u precizne istorijske i geografske okvire. Tu su i snažni telesni, organski načini izražavanja, tu su žensko telo, abortusi, porođaji, transformacije. Ovim preplitanjima bavi se i feministički pokret u regionu – gde ti sebe, kao autorku, vidiš u odnosu na pokret? U kojoj meri i na koji način pokret utiče na tvoj rad i pristup, a na koji način bi ti volela da utičeš na pokret i pojedinke/ce?
Tanja: Uf, to je dosta teško pitanje. Svakako da ja sebe smatram feministkinjom, ali ne bih rekla da je svaki moj tekst nužno feministički. Mislim da moje pisanje jeste feministički gest, pa makar pisala o nečemu totalno desetom tematski. Samim tim što zauzimam taj prostor i što je taj prostor otvoren za mene radom mojih prethodnica – mislim da je to samo-evidentno – neodvojivo je od onoga šta je napisano. A što se tiče regionalnog pokreta, nisam aktivistkinja već umetnica i postoje tu neke granice preplitanja kao i pitanja koje sebi stalno postavljam, kao što je pitanje dometa umetnosti. Ja se jesam bavila aktivizmom i neko vreme sam radila za Krov nad glavom, i naravno da idem na proteste, ali ne smatram da to znači feministički angažman, kao što je u vašem pitanju sugerisano. Sa druge strane, umetnost može nešto drugo ili se barem ja tako nadam. Naš rad informiše jedan drugog, a istovremeno se uvek nekako osećam da ne činim dovoljno. Na kraju krajeva, svaka žena svojim privatnim životom, a mislim da sada parafraziram Virdžiniju Vulf da, kada govori iz svog iskustva, u stvari pravi feministički gest. Bilo koje iskustvo, svaka razmena i onda naravno pisanje bi trebalo da bude značajno iz te perspektive. E, sada, kako ja sebe vidim u pokretu, vidim da to nije odnos mene kao pojedinke i pokreta nego zaista mislim da je to jedan odnos umetnosti i aktivizma. Taj odnos sigurno neću ja razrešiti niti ćemo ga ikada razrešiti na umetničkom polju. Stalno nam postavljaju ta pitanja, a pogotovo se bavimo tim temama u zapadnom umetničkom polju: šta može umetnost? Šta može pozorište? Mi živimo u kapitalizmu i patrijarhatu i rasističkom društvu i u njemu stvaramo. O tome se zapravo radi. Nije pitanje teme, nije pitanje izbora teme, uvek ću se baviti tim temama koje su za građansko društvo u nekom smislu šokantne – kada opisujem menstruaciju, to je nekom šokantno – i to je u redu, jer onda može da postoji neki mali pomak. Mnogo je bitnije kako mi pravimo te predstave i filmove i kakve se atmosfere stvaraju, kakvi hijerarhijski odnosi se prave na snimanjima i probama u procesu samog umetničkog stvaranja, kao i odakle dolaze ti novci – ako dolaze od države, samim tim su i prljavi.
U tom smislu, ne mogu da kažem da se kao pojedinka osećam kao da sam aktivistkinja i tu bih volela da radim više. S druge strane se nadam da nekome može da znači ako vidi ili čuje na sceni neki moj komad ili kada vidi naš film. To je ta tenzija koja postoji od kada postoji umetnost. I zato ne mogu da odredim svoj odnos prema pokretu, jer je to odnos grupe ljudi prema grupi ljudi, aktivistkinja i umetnica. Pitanje je šta možemo da uradimo zajedno? Verovatno možemo da uradimo zajedno upravo to da se svako trudi da u svom polju uvek osvešćuje procese rada i po potrebi da se udružujemo i da izlazimo zajedno na ulice.
Djurdja: Tanja, a ti ne vidiš u samom umetničkom delu mogućnost da ono doprinese ne nužno pokretu nego nekoj novoj viziji, imaginaciji i nekom drugačijem društvu?
Tanja: Mislim da su moje telo i moja umetnost svakako informisani time o čemu govoriš. Apsolutno sam svesna svega što postoji u polju teorije, a ono što dolazi iz umetnosti meni znači na jedan drugačiji način. Ne znam, možda sada romantizujem umetnost.
Djurdja: Da, u pravu si. Jer umetnost radi ono što teorija nikada neće moći da uradi niti treba da radi i obratno – ali teorija nema viziju a umetnost ima viziju.
Tanja: Pa vidiš, možda je to zanimljivo. Meni se čini da upravo teorija govori o tome kako treba da živimo, a umetnost možda govori kako živimo. Umetnost možda pokazuje koliko smo loši, koliko se raspadamo i koliko grešimo. A teorija bi trebalo da pokaže šta treba raditi (smeh), zar ne? Lenjin je to sve već pobrojao. I stvarno, kada čitam teoriju, uvek osećam da dobijam neka uputstva i puteve kako bi mogao da izgleda svet i društvo. A umetnost kada gledam, pokrivam se očima od sramote (smeh). A u suštini sve vreme govorim o stidu i da ne osećam da radim dovoljno. Radim samo u umetničkoj sferi, a pitanje je kako bi se te dve sfere mogle bolje preplitati i preklapati.
Pomenule ste procese stvaranja umetničkog dela. U tim kontekstima, koliko vam je važno da u tim uslovima u kojima radite razvijete drugačije strukture i da menjate stvari? Kako radite sa glumcima na setovima i kakvi su odnosi?
Milica: To je kompleksno pitanje. Bitno mi je da svi ljudi uživaju i da imaju osećaj da zajedno stvaramo i da to nikada ne bude moje nego da bude naše, iako umem ga kažem moje i ja u jednini, ali, u stvari, uvek je nekako naše i volim da slušam saradnike. Pokušavam da puštam da to postane nečije iako mi je to nekada jako teško pošto sam inače tvrdoglava i jesam control freak. Tokom rada na kratkim filmovima pa sve do sada, to što sam htela da imam ko-scenaristkinju, da radim sa Tanjom, morala sam dosta da puštam sebe i da dopustim ljudima da menjaju stvari i da te promene donesu nešto, ili čak, iako u trenutku ispadne loše, uvek donesu nešto dobro na nekom trećem planu. Uvek je pitanje toga da svako ima pravo da kaže i da treba što više da kaže i da se cima. Ideja mi je da svaki čovek koji je prisutan na snimanju ima pravo da bude autor u svom domenu.
Od Olega Novkovića, sa kojim sam puno radila kao asistentkinja, puno sam naučila. Uvek voli svojim saradnicima da prebaci deo svog tereta, i da sa tobom podeli određeni problem i zamoli te da se time baviš. Onda to postane odjednom mesto u kome svi učestvujemo, i postane nešto što svi zajedno treba da rešavamo. Kada imaš tu vrstu odgovornosti, onda je dobro, jer nisi samo asistent koji ide i donosi kafe. Moguće je da sam od njega to naučila. A svakome prija da se oseti važnim.
Filmu se svakako može pripisati svojstvo da može snažno da utiče na oblikovanje kolektivnog viđenja pojedinih zbivanja i fenomena. Uz malobrojne izuzetke, filmove na temu rata u regionu uglavnom su pisali i snimali muškarci, pa možemo reći i da je regionalna kinematografija na neki način doprinela tome da oblikovanje kolektivnog viđenja rata ostane dominantno maskulino. Kelti se bave epizodom koja se dešava u kontekstu rata. Da li imate problem kako je obrađivana tema rata na ovim prostorima? I da li vam je to bilo na pameti kada ste pisale scenario o tom periodu?
Milica: Ne, nije mi bilo to na pameti kada sam pisala scenario. Meni je bio to samo jedan period kroz koji sam ja prošla, kroz koji je Tanja prošla na drugačiji način, ali koji nije nikada obrađen na način na koji smo mi to uradile. I to je nešto što sam znala, umela da osetim i imala potrebu da kažem i da revidiram. Nikada nisam pošla iz tog polazišta – ratni film – da pravim Kelte.
Tanja: Razmišljam kako kod mene postoji jedna doza iritacije kao gledateljice tih filmova. Nesporno je da ima sjajnih filmova na tu temu, i ne iritiraju me stilski niti tematski, ali mislim da je postala stvar očekivanja. Kao prvo, postoji to očekivanje od evropskih finansijera da se umetnici i umetnice sa Balkana bave samo tom temom, naročito u filmovima koji su i najskuplji. Postojale su neke mogućnosti u drugim formatima da se ljudi bave i drugim temama, u niskobudžetnim projektima. Pošto imam agenta u Nemačkoj, i tamo sam studirala, često sam se suočavala s očekivanjem da se rade određene teme. Kada sam došla sa Režimom ljubavi, rečeno mi je da ne mogu da se bavim tom temom, jer se ipak očekuje da mi pišemo o ratu. To jeste taj jedan kolonijalni i auto-kolonijalni način mišljenja. U jednom trenutku je i to postalo fetišizacija našeg konteksta: ti finansijeri ne poznaju dovoljno kontekst, pa onda naša sopstvena eksploatacija sopstvene traume, kao i korišćenje umetnosti u psihoanalitičke i terapijske svrhe, može da bude deo, ali umetnost nije terapija (smeh)… Ispada da sada pravim sve vreme neke segmente i stavljam na svoje i ograničeno mesto aktivizam, terapiju ili umetnost, ali izgleda da se sve vreme borim za autonomiju umetnosti. Naravno, umetnost je deo društva i nikada ne može postojati kao apsolutno nezavisna, sve što u njoj uradimo ima posledice na druga polja. Ali umetnost ne može da služi državnim aparatima, i ne mislim u ideološkom smislu već u onome smislu u kome države nisu uradile svoj posao u suočavanju sa prošlošću. Ne možemo mi biti taoci, naročito u Bosni, tih projekata i ratnih filmova, jer cela struktura države je napravljena tako da ne može da funkcioniše, a filmovi se štancuju o toj temi, a ljudi žive kako žive, i posledice su nesagledive. A država ne radi ono što treba da radi: da se pobrine o žrtvama, da ih prizna i sve ostalo. Film to jednostavno neće uraditi. I onda je sve to dosadilo i Bogu i narodu. U tom smislu, ja i razumem taj argument da mi je videti neku komediju, jer jednostavno film tome ne služi. Umetnost ne može stajati na mestu države. Izgleda da se ja zaista borim za autonomiju umetnosti, ali me i nervira taj pravednički stav umetnika da samo mi sad kao nešto uradili. Ta moralna buržoaska pozicija me jako iritira.
Naš film ne dolazi iz toga. Nismo htele da ispravimo nešto šta zvanična politika Srbije nije uradila, jer to je neizvodljivo. Htele smo da ispričamo priču.
Milica: Da, htele smo da ispričamo priču o ljudima koji organizuju rođendan kad je cena putera menjala svoju vrednost 10 puta u toku dana. A mi smo sada istih godina kao i naši roditelji u tom ratnom periodu. Bilo mi je zanimljivo da se bavim njima, a istovremeno i sobom iz sadašnje perspektive i iz perspektive osmogodišnjakinje, te 1993 godine. Setila sam se tog rođendana koji je bio katastrofa i svi su se grozno proveli. Tako da je ta lična trauma iskorišćena kao glavni dramski okvir, za okupljanje najrazličitijih likova. Kao i moja junakinja, ja sam se tad uvek pitala gde su ti roditelji da poprave to, a onda imaš širu sliku i tu 93. godinu, hiperinflaciju i strahote rata. U filmu, kao što verujem da je i tad bilo, teret življenja tog perioda, nije tu već je ostao na tim bilionskim novčanicama, na TV-u, da nemaš začine, ali to je to. Ljudi su samo preživljavali i razmišljali kako da pređu igricu. I to mi je bilo fascinantno. Htela sam da te likove potapšem po leđima i da kažem: “Svaka čast!”. Ne znam da li bismo mi bili sposobni za to.
Bilo da je reč o filmu ili stvarnosti, mirnodopskim ili ratnim uslovima, velikim točkovima istorije ili najintimnijim momentima, suština se svodi na ljude u datim okolnostima. Ko su za vas Kelti, odnosno junakinje i junaci vašeg zajedničkog dugometražnog igranog filma? Kako su nastajali i rasli, i kako danas žive kroz ekrane u odnosu sa publikom?
Milica: Volela bih da svi koji pogledaju film, nađu neku svoju interpretaciju. Kelti jesu svi oni koji ne pristaju na identitet koji im je nametnut i dat, već hoće da stvore neki novi. To je jedino što znam. A sada kako žive kroz ekrane… Publika ima svoje favorite u uvek posle filma žele da podele: sviđa im se stric panker, Fića je omiljen, kao i Anka i Ceca, jer svi imaju takve prijateljice. Poznat je svima taj svet i znaju šta gledaju. Uglavnom me pitaju za količinu gej ljudi ’93. godine u Beogradu u jednom domu, i onda moram da im objašnjavam da je to određen dom…
Tanja: Baš kad smo bili u Sarajevu, prilazili su ljude posle na žurci i hteli da pričaju onome što su videli i čuli. Bilo je dirljivo i lepo, to je i najlepši deo posle rada.
Poslednjih godina se dosta bavimo fenomenima koji nas bole, a bole nas jer baš ne znamo kako da ih živimo, otelotvorimo, sprovedemo u delo na način koji može da izazove neku promenu. I onda, ispočetka učimo, mislimo i trčimo… Neki od tih fenomena su solidarnost i poverenje. Šta za vas znače solidarnost i poverenje kao bistvovanje i delanje? I da li se i kako promenilo vaše razmišljanje o ovim fenomenima tokom pandemije?
Milica: Za solidarnost smo baš skoro pričali, o tom periodu kojem se bave Kelti, a to je da su ljudi morali da se nalaze jedni drugima tu i dešavala se ta razmena robe. Moji su, recimo, donosili ta jaja iz Šida koje smo davali našim prijateljima. Mamina prijateljica je pravila kečap, jer nije postojao, i onda smo ga prvi put probali. Nekako je postojala solidarnost kao želja za preživljavanjem i održavanjem dela normalnog života. A to se desilo i za vreme korone i bili smo jedni za druge tu, i u to smislu da osetiš bazu i da nisi sam. Čak i da bude najgore, imaćeš ljude koji će biti tu da te pokupe. Bilo je nečeg utešnog u svemu tome i sa zatvaranjem i koronom. Tu se osetila ta solidarnost.
Tanja: Meni je zanimljivo to pitanje poverenja. Poverenje je individualna kategorija, ono šta dobijamo ili ne dobijamo u porodici, ali je i društvena, jer vlada ogromno nepoverenje prema vladajućim strukturama – kad se ljudi socijalizuju godinama kroz takav sistem gde prosto vlada laž, naročito u vreme interneta i teorija zavere, mislim da preplavljivanjeinformacijama zaista sprečava poverenje, pogotovo u kombinaciji sa svačijim individualnim traumama. A baš je zanimljivo da, u stvari, možda i jeste preduslov za solidarnost. Ako hoćeš nekome da pomogneš ili on tebi, u stvari bi morao malo da mu veruješ.
Razgovor vodile: Đurđa Trajković i Galina Maksimović
Jana Korbtraga za interdisciplinarnošću i prevazilaženjem tradicionalnih granica kroz kombinovanje fizičkog teatra sa cirkuskim umetnostima, plesa sa akrobatikom na svili i novim medijima… stvarajući duboke, zgusnute i dirljive pozorišne komade – koristeći umeća pokreta na svili kao svoj fizički izraz i narativ. (more…)
Na konferenciji Reconference: rethink, reimagine, rebootkoju je od 10. do 12. aprila 2019. godine održala feministička organizacija CREA na Katmanduu, u Nepalu, imale smo priliku da čujemo mnoge izvanredne žene, uključujući sjajnu Lauru Kanušu (Kanushu).
Na konferenciji Reconference: rethink, reimagine, reboot koja se održala od 10. do 12. aprila 2019. u Kathmanduu, na Nepalu, u organizaciji feminističke organizacije CREA, imale smo prilike da čujemo i sjajnu Arundati Roj.
Deborah Hunt – face masks and helmet masks from ” The Package”.
Deborah Hunt je umetnica koja pravi maske i pozorišne lutke, performerka sa preko 45 godina iskustva u stvaranju i izvođenju originalnih pozorišnih dela, uglavnom za odrasle. Poreklom je sa Novog Zelanda, a poslednjih 20 godina živi u Portoriku, gde dalje razvija jedinstven stil maski i predmetnog / objektnog teatra. Zahvaljujući svojim radovima mnogo putuje i širom sveta drži različite vrste radionica. Deboru smo imale prilike da ugostimo u Beogradu, gde je u saradnji sa Act Women vodila radionicu izrade maski za performans UMORNE!
Misliš li da je važno da postoje feministički festivali i okupljanja i zašto?
Da, mislim da je važno da postoje, posebno je danas, u ovim vremenima, važno da žene mogu da se okupe, da dele, da čuju različite radikalne ideje u vezi sa kulturom, zdravljem, važno je da mogu da razmene, umrežavaju se, ponekad da se ne slažu, naprosto da budu u mogućnosti da pomeraju sopstvene granice, zato što mislim da se to dešava na ovim okupljanjima. Dakle, da, definitivno jeste važno.
Zašto kažeš “posebno danas”?
Zato što mislim da su ovo mračna vremena, loša vremena za prava žena i odnos prema ženama uopšte, na svetskom nivou. Moj položaj je privilegovaniji – ja sam umetnica koja može da radi šta god hoće samo zato što tako odluči. Ne zato što sam ušuškana podrškom koju imam, već zato što sam poslednjih četrdesetpet godina preuzimala rizike i svesno išla ovim putem. Ali znam da to za većinu žena na svetu nije slučaj i zato mislim da smo suočene sa mračnim vremenima. Kao umetnica se pitam, kao što je rekla Nina Simon, kako ja promišljam naše vreme? Mislim da su feministička okupljanja i festivali jedan način da se promišlja ovo vreme i mislim da je moguće i zaista važno diskutovati.
Da li misliš da je važno ulagati novac u žensku umetnost i ženska ljudska prava?
Naravno, zato što ne možemo da radimo ni za šta. Mislim, za sve je potreban određen novac da bi to funkcionisalo, napredovalo, pa je i feministkinjama potreban novac – za organizaciju, da podrže različite žene i različite stvari na duge staze. Kao i urgentni fondovi, jer ponekad se stvari dese neočekivano i potrebno je brzo pomoći. Dakle, apsolutno da.
Da li si čula za neke ženske feminističke fondacije? Imaš li iskustva sa nekima od njih?
Iskreno rečeno, nisam aplicirala za podršku mada posle uragana u Portoriku u septembru 2017. odjednom uopšte više nije bilo posla za umetnike. Prioriteti su bili stanovanje, struja, hrana, čak nije bilo moguće doći do ljudi da im se dostavi hrana. Znači, ljudima su prioriteti bile neke druge stvari, ali polagano je novac počeo da stiže i prva podrška koja mi je ponuđena bilo je 100$ od feminističkog kolektiva u Portoriku koji se bavi i kulturom (Colectiva Feminista en Construccion). Dakle, prve pare koje sam dobila, tih 100$ koji su možda mogli da pokriju hranu za jednu nedelju… bilo je to neverovatno… čim su dobili prvi novac, odmah su uzeli da ga podele, ne samo sa umetnicama već raznim ženama.
Šta za tebe znači solidarnost?
Ne znam zašto razmišljam u nekim vojnim okvirima – padaju mi na pamet sestre po oružju. Nisam zagovornica ratova ili bitki, ali mislim da je potrebno zbijanje redova protiv zajedničkog napadača ili štetnog načina razmišljanja o našem društvu – tako da solidarnost može da znači da pravimo nešto snažno i borbeno, ali i da saslušamo ženu u trenutku kada joj je to potrebno. To može biti i nešto novčano. Radi se i o tome kome dajete prednost, koga ću prvog saslušati… Baš me briga da li se sviđam ljudima ili me vole ili ne, ali apsolutno poštujem i uzvraćam ljudima koji su pokazali solidarnost sa mnom u prošlosti i mislim da je to nekako pravo značenje prijateljstva. To nije da očekujete da naplatite učinjeno, već naprosto akcija koju učinite da biste pružili podršku, ne da biste dobili nešto u svoju korist, već da biste podržali nešto i pokazali da ste na nečijoj strani.
Sada imate tešku situaciju u Portoriku. Možeš li nam reći više o tome šta se tamo trentuno dešava i kakve mogućnosti za solidarnost vidiš…
Dakle, ono što se dešavalo pred uragan je bilo… portorikanska vlada je dugo – bez obzira koje partije su u pitanju – korumpirana i vrši novčane zloupotrebe. Zato je Portoriko u suštini već bio bankrotirao, ali zbog kolonijalnog odnosa sa Sjedinjenim Državama nije proglašavao bankrot. Investitori i ljudi iz hedž-fondova i oni koje zovem zlim ljudima koji izvlače korist iz ovoga znaju da se mnogo novca može izvući iz Portorika. I ta hunta je napravljena da bi se videlo koliko bogatstva se može iscediti u smislu resursa, nekretnina, prava za koje su se izborili sindikati, prirodnih bogatstava – da bi se uzeo novac da se plati tim… tim ljudima, uglavnom investitorima, koji su u stvari radili nelegalne stvari. Znači već su bile prisutne patnje, već je nastupila velika depresija i onda se desio i uragan. Kuda je Marija prošla, zbrisala je svo zelenilo, svu infrastrukturu, sve stubove sa strujnim i telefonskim vodovima koji nikada nisu održavani. A ironično je što je nadležna za struju strankinja kojoj je plaćeno pravo bogatstvo za popravke pre uragana koje nije izvršila. Dakle, nadovezalo se jedno na drugo i većina u Portoriku, veliki procenat ljudi još nemaju struju ni krov nad glavom… bila je to jebena katastrofa i još uvek je – to je bila druga faza katastrofe, a u trećoj se sabiramo, krećemo da otvaramo javne kuhinje, pokušavamo da dostavimo vodu i hranu ljudima u planinama, što je vrlo teško bez puteva i uz stalnu kišu i sve gore erozije, tako da i dalje ima mnogo javnih kuhinja, mnogo solildarnosti, ali solidarnosti među običnim ljudima, pošto su federalne agencije spore i neorganizovane i vlada je vukla neke katastrofalne i korumpirane poteze. Dakle, ljudi Portorika pomažu ljudima Portorika. I dijaspora, latino zajednica je poslala mnogo hrane, mnogo novca, mnogo lekova, a u upravljanju svime time imali smo još jednu fazu korupcije… nije bilo sistema, plana B, ljudi nisu mogli ništa da planiraju, naprosto potpuna devastacija, ne svuda ali u velikom delu Portorika. A sada se dešava to da će škole biti privatizovane, to je plan, što znači da će sva prava za koja su se nastavnici izborili tokom godina zahvaljujući svojim sindikatima biti prosto poništena. I kompanije za struju će biti privatizovane i čula sam, ne mogu reći da je to apsolutno tačno, da će se koncentrisati na zone gde ima struje, ne one gde je nema, pa sve one zajednice u planinama, neke od njih povelike, neke vrlo udaljene, neće dobiti struju još godinu dana ili čak i dve. Pošto je kompanija za proizvodnju struje propala, nema dovoljno struje i mora da se racionališe – a to je kao da racionališete nečim što nemate. Znači, zbrka i u stvari ni ne postoji plan koji ne nastavlja istu priču – iskorištavanja resursa. I ljudi odlaze, 300.000 ljudi je otišlo posle uragana – jer šta da radite kada nemate kuću, šta da radite kada imate stare roditelje dijabetičare i ne možete dа im držite terapiju na hladnom zato što nema struje za frižider. Zato ljudi šalju porodice van zemlje ili idu kod rođaka ili naprosto odlaze – na hladni sever, neverovatno… Sada je u toku drugi talas, zato što su hipoteke bile pod moratorijumom, pa ako imate hipoteku na kuću banka vam učini uslugu i proglasi moratorijum tako da ne morate da otplaćujete rate narednih tri ili šest meseci, a ljudi koji su ostali bez posla pomisle „Dobro, ali kada moratorijum istekne, banke će nam oduzeti kuće“. I zato vidimo drugi talas egzodusa. Kao umetnica, novozelanđanka koja dvadesetosam godina živi u Portoriku, liderka nezavisne inicijative za pravljenje pozorišnih lutaka i maski, kako ja to promišljam ova vremena? Šta činim? Kako mogu da nešto promenim? Kako mogu da pokažem solidarnost sa ljudima u planinama kojima su od kuća ostali samo temelji, bez zidova i krovova? Sa ljudima koji proživljavaju najgori scenario i koji imaju decu kojoj zatvaraju škole, pa moraju da ih šalju u škole do kojih ima sat vremena – ali kako kada nemaju automobile, kada je u toku privatizacija obrazovnog sistema – i na vama je da dođete donde, ali bez školskih autobusa – i tako dalje. I sada imamo i drugi talas lešinara koji pristižu da kupuju zemlju i kuće jeftino, kao i kripto, bit-koin ljudi… Kada sve više ljudi odlazi, šta ostaje? Nedostaju stručnjaci kao što su lekari itd. i pretpostavljam da vlada misli da će preostali postati deo uslužnog sektora… turizma. Dakle mnogo se razmišlja i razmatra šta činiti, kako da i sami preživimo, ali i šta da radimo kada znamo i vidimo šta sledi. Ovo je pojednostavljeno objašnjenje. Sada su mnogi delovi Portorika ponovo ozeleneli. Klima u Portoriku je tropska i biljke brzo rastu. Ne izgleda kao ratna zona, nije to Alepo. Čovek bi mogao da pomisli „Oh, pa dobro izgleda“, izuzev kada se radi o tim džepovima bez struje, gde vode čas ima čas nema, a i nije za žaliti se jer ljudi žive i znatno gore… I onda odjednom stižu računi za struju na 300-400-500$, a nekada su bili 50$, i to je potpuna zbrka…
