Kako je 2023. godina bila možda za nijansu tegobnija od prethodnih, bile smo strpljivije i pažljivo birale pravi momenat da okupimo aktivističku, nezavisnu umetničku i širu zajednicu – nakon odlaganja, promišljanja i dosta rada, napokon smo se okupile/i 23. septembra u Kulturnom centru Magacin u Kraljevića Marka za propisno radovanje i ludovanje kakvo nam je mnogima trebalo!
Znanje hrani aktivističke prakse, kao i prakse znanje, a vreme je za novu priliku za sticanje znanja koje će ojačati tvoje aktivističke prakse! Bilo da su tvoje polje interesovanja ženske/rodne studije, mirovne studije ili neki sasvim treći program kojim ćeš potkrepiti svoje aktivističko delovanje, radujemo se tvojoj prijavi!
(more…)
Udri radost na ludost!
Ludost je i ove godine tradicionalno posvuda, radošću se kao društvo već malo teže snabdevamo, ali hajde da se zainatimo i nipošto ne odustanemo! Od osnivanja festivala Radost ludost 2010. godine, kada je naša nekadašnja koleginica Zoe Gudović osmislila ovaj koncept druženja umetnica/ka, aktivistkinja/a i šire zajednice u javnim prostorima, izdvajamo jedno blesavo popodne godišnje da se kolektivno odmorimo, ne bežeći od ludosti, ali ipak uporno i otporno hrleći ka radosti – znamo da je tu negde i neće nam izmaći!
Na 12. izdanju festivala družimo se u Magacinu u Kraljevića Marka od 18 do 22h, prostoru koji godinama samoodrživo ugošćava raznovrsne umetničke i aktivističke poduhvate. Eto i nas, i to sa sledećim programom:
Bubnjarke sa ulice – radost i ludost buke!
Festival otvaramo muzičko-protestnim nastupom kolektiva Bubnjarke sa ulice, koji iz generacije u generaciju obeležava feminističke i druge proteste ritmom pobune. Nadamo se da komšijama ne samo da neće smetati, nego i da će nam se pridružiti!
Likovne radosti i ludosti!
Ove godine izlažemo radove dve umetnice i jednog umetnika – upoznajte se sa umetnošću Sanje Solunac, Vlada Pisanjuka i Smiljke Jovanović. Totalno različite estetike i totalno iz stomaka!
Filmske radosti i ludosti!
…Ali na veoma ozbiljne teme vezane za položaj Romkinja i Roma. Ludosti su u sistemskoj diskriminaciji romske populacije, a radost i toplina se, uprkos težini dokumentaraca koje prikazujemo, mogu naći u kadrovima i između njih, u aktivističkim dokumentarcima „Kuhinje, ratovi“ Bojane Minović i Aleksandre Kovačević i „Nevidljiva beba“ Sevđulje Ramadani i Božidara Stojkova.
Klitopismenjavanje – radost i ludost orgazma!
Dolazite na naš festival i svud oko vas su motivi vulvi i klitorisa – op, šta bi? U nedostatku seksualnog obrazovanja u Srbiji, rešile smo da doprinesemo kako možemo, te objavimo knjigu Klitopismenjavanje – Zašto je orgazmička ravnopravnost važna i kako je postići autorke dr Lori Minc, u prevodu Ane Imširović Đorđević. O knjizi razgovaraju Marija Ratković, Dragana Marković, Marija Jakovljević, Adriana Zaharijević i Aleksa Milanović. I, DA, NARAVNO, i vas čeka vaš primerak, nek pljušti zadovoljstvo!
Femix – radost i ludost moćnih ženskih glasova!
Ove večeri se opraštamo se uz polifoniju muzičarki najrazličitijih žanrova, ranije zastupljenih na komplicijama Femiksete, a po izboru Femix DJ-ica! Da prođuskamo, da proslavimo dosadašnja feministička dostignuća, da nazdravimo, a onda da se brzo pozdravljamo, jer kontamo da će se mnogima žuriti kući na podrobnije upoznavanje sa „Klitopismenjavanjem“!
Ulaz je besplatan!
Rekonstrukcija Ženski fond vam predstavlja knjigu KLITOPISMENJAVANJE: Zašto je orgazmička ravnopravnost važna i kako je postići, nagrađivano izdanje autorke dr Lori Minc.
Lori Minc (Dr. Laurie Mintz) je doktorka nauka i profesorka na koledžu na Univerzitetu Floride, gde svake godine stotinama studenata i studentkinja predaje psihologiju ljudske seksualnosti, a i preko dvadeset godina u privatnoj praksi radi sa klijentkinjama i klijentima na opštim i seksualnim problemima. Dobitnica je brojnih profesionalnih i predavačkih nagrada i članica je Američke psihijatrijske asocijacije. Objavila je preko pedeset istraživačkih studija, sedam poglavlja knjiga i piše popularni blog Psychology Today (Psihologija danas). Često je citiraju u medijima kao što su Parenting, Cosmopolitan, Prevention, Women’s Day, Women’s Health, Men’s Health, CNN.com, Oprah.com i The Huffington Post.
“U knjizi Klitopismenjavanje (Becoming Cliterate) obrađena je tema ženskog seksualnog uživanja kroz prizmu analize društvenih konstrukata vezanih za telo, rodne uloge, genitalije, seksualne odnose, klasifikovanje orgazma kao i njegovo vrednovanje u odnosu na uspostavljenu klasifikaciju. Autorka se obraća pre svega cis ženama koje imaju seksualne odnose sa cis muškarcima i samim tim se fokusira na temu ženskog uživanja u (hetero)seksualnim odnosima, kao i na specifične probleme koji su vezani za ovaj vid seksualne prakse. Ona zapravo polazi od podataka koji su prezentovani u skorašnjim istraživanjima, a koji ukazuju na to da žene, u poređenju sa muškarcima, u znatno manjoj meri doživljavaju orgazam prilikom (hetero)seksualnih odnosa. Da bi odgovorila na pitanje zašto je to tako i kako prevazići taj problem, autorka kroz pet celina ove knjige analizira i predstavlja društvene, lingvističke, anatomske i psihološke faktore koji su ključni za prevazilaženje pomenutog dispariteta. Krajnji cilj je kako kaže – postizanje jednakosti kada je reč o orgazmu i seksualnom uživanju kod žena i muškaraca. Da bi se do te jednakosti došlo najpre je potrebno osvestiti činjenicu da postoji nejednakost koja je u osnovi kulturalni problem, jer se u društvu u kome živimo ne podrazumeva da muškarci i žene treba da imaju jednake mogućnosti da dožive orgazam tokom seksualnog odnosa.”
Iz predgovora knjige, Aleksa Milanović, Kolektiv Talas TIRV
Predugo su i muškarci i žene pretpostavljali da je penis u vagini Sveti gral seksa. Možda za muškarce, ali žensko seksualno zadovoljstvo iziskuje više od toga. Srećom, Lori Minc nudi mnoštvo korisnih sugestija kako bi se žensko uživanje u seksu pojačalo. Ohrabrujem i muškarce i žene da pročitaju ovu dragocenu i pronicljivu knjigu.
Pol Joanides, doktor psihologije i autor knjige Guide to Getting it
Odličan, temeljan, inspirativan i preko potreban vodič do izvorišta naše dublje energije, zadovoljstva i moći – klitorisa. Svako bi trebalo da pročita ovu knjigu i oklitopismeni se.
Iv Ensler, autorka knjiga Vaginini monolozi (The Vagina Monologues) i In the Body of the World.
Izdavač: Rekonstrukcija Ženski fond
Urednice: Đurđa Trajković, Galina Maksimović
Prevod: Ana Imširović Đorđević
Lektura i korektura: Vanja Panić
Grafički dizajn i prelom: Katarina Popović
ISBN 978-86-910101-8-8
Zejna Abdel Kalik je feministkinja i zagovornica ljudskih prava. Poseduje diplomu osnovnih studija Biologije (2002.) i master iz Javnog zdravlja (2004.) sa Američkog univerziteta u Bejrutu. Ima i sertifikat trenerice za rodna pitanja KIT Univerziteta iz Amsterdama (2020.) i poslednjih petnaest godina radi u oblasti ljudskih prava i rodne ravnopravnosti. Ekspertkinja je za razvojna i rodna pitanja sa solidnim iskustvom u bavljenju programima, politikama, istraživanjem i organizacionim razvojem u kritičnim oblastima u vezi sa integrisanjem rodnih politika, rodno zasnovanim nasiljem, promovisanjem učešća žena u sferama odlučivanja i jačanjem feminističkih pokreta. Trenutno je Izvršna direktorka Feminističkog fonda Dorija, prvog feminističkog fonda u regiji Srednjeg istoka i severne Afrike i su-predsedavajuća Veća arapskih država Komiteta NVO o statusu žena (NGOCSW Arab States Caucus).
1. Fond Dorija je dragulj srednje-istočnog i severno-afričkog regiona (MENA). Dorija razvija generalnu podršku i specijalne projekte. Međutim, jedan je od retkih fondova koji insistira i na proizvodnji znanja? Zašto to smatrate važnim?
Grantovi za proizvodnju znanja podržavaju projekte o feminizmu i rodnim pitanjima feminističkih aktivistkinja na terenu i angažovanih akademkinja u regionu MENA. Ključni značaj ovih grantova je to što omogućavaju feminističkim aktivistkinjama da eksperimentišu raznovrsnim medijima i uvode nove alate u rad na stvaranju prostora za učenje i razmenu znanja u okviru svojih pokreta. Takođe pozivaju feminističke aktivistkinje, grupe i akademkinje na učešće u razgovoru o feminizmu i rodu i regionu, ali konačno pod njihovim uslovima i na načine koji daju prednost njihovim znanjima, narativima i iskustvima.
Osim toga, identitet intelektualca je često maskulinizovan, što stvara predstavu da žene nemaju mentalni kapacitet za učešće u dominantno muškom svetu proizvodnje znanja. Ovi grantovi i proizvodnja znanja Fonda Dorija na kritički način osvetljavaju nivo zastupljenosti, osnaženosti i uticaja feminističkih aktivistkinja u politici i drugim relevantnim oblastima, skrećući pažnju na glavne raskorake koji osujećuju rodnu ravnopravnost.
2. Kako je baviti se filantropijom u regionu Srednjeg istoka i severne Afrike? I kakva je slika feminističke filantropije u javnosti?
Poslednjih četvrt veka vidimo globalnu evoluciju filantropije, pri čemu više fondova sa ulaganja koja teže brzim naprecima prelazi na dugoročna ulaganja u strukturalnu promenu. Ovaj prelaz se ne bi desio bez uticaja feminističke filantropije. Uloga Dorije je da razume kako možemo bolje da uvežemo globalnu filantropiju sa feminističkim pokretima u regionu MENA.
Region MENA za filantropiju predstavlja i izazov i mogućnosti. Za mnoge države u regionu karakteristični su autoritarni režimi, politička nestabilnost i sukobi, što može otežati efikasno funkcionisanje filantropskih organizacija. Region se suočava i sa jedinstvenim kulturalnim i religijskim faktorima koji utiču na razvoj i sprovođenje inicijativa feminističke filantropije. Ipak, istovremeno se sve više uviđa i značaj rodne ravnopravnosti i osnaživanja žena, pri kojima žene prepoznaju svoja prava, organizuju se i podižu glasove.
Mada svakako postoje prepreke koje valja prevazići, feminističke i filantropske organizacije su u stanju da se kreću kroz složen društveni i politički krajolik ka svrhovitom uticaju i doprinosu pozitivnim promenama u regionu. Aktivno učešće žena u protestima Arapskog proleća donelo je novo razumevanje njihove uloge u procesima političke i društvene reforme. Širom regiona se pojavljuju ženske organizacije i mreže, dajući prostor ženama da se okupe, podele iskustva i zalažu se za svoja prava. Feministički fond Dorija je jedna od feminističkih filantropskih organizacija koja nastoji da podrži ove grupe kroz finansijsku i tehničku podršku, kao i pomoć u izgradnji mreža i koalicija koje mogu da doprinesu napredak feminističkih agendi u nacionalnim kontekstima.
Feministički fond Dorija pokazuje kako filantropija može da odgovara na stvarne potrebe i doprinosi strukturnim promenama u vezi sa složenim društvenim problemima.
3. Mnogo razmišljamo o solidarnosti, аli koji su izazovi i prednosti rada u tako raznolikim zajednicama kao što je zajednica u kojoj radi Dorija? Da li se solidarnost ceni ili bi još trebalo raditi na tome?
Raznovrsne zajednice mogu da nose niz prednosti, uključujući izloženost različitim perspektivama i idejama, ženskim pričama, malim i ne tako malim promenama i proslavama. Međutim, mogu da podrazumevaju i izazove, pošto osobe i organizacije različitog porekla mogu imati različite kulturalne norme, stilove komunikacije i očekivanja, ali da ipak sve nastoje da se bore protiv nejednakosti. Postizanje solidarnosti u diverzifikovanim zajednicama je proces koji traje i iziskuje stalni trud i pažnju. Podrazumeva gradnju odnosa poverenja, uviđanje i bavljenje neravnotežama moći i aktivno promovisanje inkluzivnosti i diverziteta u pristupu resursima ili procesima odlučivanja.
Razgovor vodila: Đurđa Trajković
Udruženje „Оkular“ iz Ćićevca, osnovano od strane dugogodišnjih aktivistkinja koje dele ideje jednakosti, nenasilja, filantropije i ravnopravnosti, protekle godine uz podršku kroz program Specijalni Fokus realizovalo je višenedeljnu feminističku školu za devojke i žene iz ruralne sredine sa idejom da same pokrenu svoje aktivističke feminističke akcije.
(more…)
U novom izdanju serijala Izvori epistemologije – Kritički život predstavljamo vam razgovor sa Klarom Matei (Clara Mattei), docentkinjom Nove škole za društvena istraživanja, čiji se istraživački rad fokusira na istoriju kapitalizma. Razgovor je vođen povodom njene nove knjige, Kapitalistički poredak: kako su ekonomisti izmislili mere štednje i utabali put fašizmu.
“Liberalni i fašistički ekonomisti učestvovali su u zajedničkom krstaškom pohodu kako bi prisilili građane da prihvate niže plate i da, u osnovi, troše manje i proizvode više.”
“Dakle, drugi deo knjige, u kojem leži najveći doprinos istraživanja, jeste rekonstrukcija mera štednje kao ove inteligentne kontraofanzive, koju su pokrenuli međunarodna elita, birokrate i stručnjaci koji su po prvi put učestvovali na međunarodnim finansijskim konferencijama u Briselu 1920. i Đenovi 1922. godine, i oni su stvorili ovaj novi finansijski kod koji je bio sastavljen od onoga što sam opisala kao trojstvo mera štednje. Dakle, doprinos Kapitalističkog poretka je da se preispitaju mere štednje, ne samo kao nešto što ima veze sa smanjenjem budžeta, već i sa nečim mnogo dubljim i složenijim.”
“Dakle, Kapitalistički poredak, kroz arhivske izvore, pokazuje kako je međunarodna liberalna elita aplaudirala Musoliniju zbog njegove sposobnosti da tako efikasno nametne štednju. Musolini je otpuštao javne službenike u hiljadama, 60.000 samo 1922. i 1923. godine, čim je došao na vlast. Sprovedeno je regresivno oporezivanje, smanjili su poreze i sve namete na kapital i povećali poreze na potrošnju radnika, vratili se zlatnom standardu, povećali kamatne stope, privatizovali… najveća privatizaciona kampanja bila je između 1922. i 1925. godine, u prvim godinama Musolinijeve vlade, suzbili su plate dekretom, itd. Tipičan šablon trojstva štednje sproveden je u delo, zahvaljujući stručnjacima koji su Musolinija još jednom savetovali protiv, ekonomisti koji i danas predlažu temelj neoklasičnog okvira koji i danas dominira. I sa ovim, naravno, liberalni establišment, kako unutar Italije, tako i izvan Italije, bio je veoma, veoma srećan i pomogao je u jačanju režima.“
Ceo tekst pročitajte na ovom linku.
Rođena je u Italiji, gde je završila master iz Socijalne pedagogije i bila uključena u rad više kolektiva i organizacija. U Srbiju je stigla putevima aktivizma i neformalnog obrazovanja, a u Volonterskom centru Vojvodine je od novembra 2019 godine. U slobodnom, a i radnom, vremenu uživa u pedagoškom, ali i u društvenom radu, čitanju i baštovanstvu.
(more…)
Žene na koje je većinski spala briga, logistika, finansijsko opterećenje, kao i emotivni rad za obolele članove porodice, tokom pandemije savladavaju višestruke prepreke boreći se protiv poražavajućih statistika, posebno onih skrivenih: obolelih, umrlih, neadekvatno lečenih, nikad zbrinutih. Kvalitetna i dostojanstvena zdravstvena zaštite, koja bi trebalo da je društvena odgovornost, javno finansirana iz poreza, za većinu je nedostupna. Iako je zdravstvo postalo fokus u javnosti, sem dijagnostike da nije nikada bilo gore, i da se sumnja na dalje urušavanje javnog zdravstva radi jeftine privatizacije, prepreke i akrobatsko kretanje kroz zdravstveni sistem ostaje svojevrsna misterija. Kroz program Specijalni Fokus podržale smo istraživački poduhvat aktivistkinja Marije Jakovljević i Jelene Veljić, te pričale sa njima bliže o razlozima, iskustvima i svojevrsnoj iscrpljenosti samog priručnika.
1. Kako i zašto ste došle na ideju da napravite priručnik Vodič za snalaženje kroz zdravstvene krize?
M: Ja sam bila (i i dalje sam) besna zbog načina na koji zdravstveni sistem tretira ljude – moje roditelje, moju koleginicu Romkinju, mamu moje drugarice, pa i mene. Da ne pominjem ljude koji ni ne postoje za sistem. To je sve akumuliralo tokom pandemije, posebno jer je protok informacija bio otežan i svi smo morali da se snalazimo na najluđe načine. S druge strane, u mom slučaju se ogroman broj ljudi uključio da pomogne – da nam nađe kontakte, da nas uputi kako stvari funkcionišu, da nas vozi, obezbedi izlazak na teren za testiranje nepokretne osobe i još gomilu stvari kojih ne mogu ni da se setim. Takva praktična solidarnost je užasno bitna da se izgura kriza. Nažalost, mnogi ljudi nemaju takvu podršku, jer su društvo i mreže podrške sistematski uništavani decenijama. Stoga mi je bilo važno da ono što sam ja naučila u tom procesu zahvaljujući drugim ljudima, vratim nazad zajednici, da bude dostupnije, da sledeća osoba ne mora da prolazi baš sve te korake i da se ne oseća kao da luta u magli. Onog trenutka kada sam stekla osećaj da znam šta mi je činiti, očaj je zamenila upornost da svom ocu učinim dostupno sve ono na šta ima pravo i što zaslužuje. Želim da tu odlučnost da se izborimo za zdravlje prenesem i na druge. Mislim da je to posebno važno kada su ljudi zbog izgubljene vere u sistem odustali od njega i mnogi se okrenuli prodavačima magle, koji ih čine još ranjivijim. Cela situacija je trenutno poražavajuća i jasno je da stvari moraju da se menjaju odozgo. No dok se kritična masa ne konsoliduje za suštinske promene, ta rupa koja je ostala usled razvaljenog zdravstvenog sistema mora nečim da se popuni – naše nastojanje je da podsetimo ljude da može drugačije, da niko nije sam/a u toj borbi i da ima načina da sačuvamo jedni druge, a onda i zdravstvo. I dodatno sam htela da te negativne emocije pretvorim u nešto konstruktivno, jer mislim da bi me pojele.
J: Na sve što je Marija rekla dodala bih i da je ovaj priručnik neki logičan nastavak jednog istraživanja u čijem smo sprovođenju učestvovale pre nekoliko godina – „Kako izlečiti zdravstvo“. Tu smo se bavile istraživanjem uzroka loše situacije u zdravstvu, bilo da su u pitanju manjak kapaciteta, osoblja, ili nezadovoljstvo pacijenata, korupcija, neodgovornost it. Konstatovali smo da, pored tada (a i još uvek) aktuelnih mera štednje koje su doprinele smanjenju ionako nedovoljnih ulaganja u zdravstvo, glavnu ulogu ima politički sistem u kome živimo – kapitalizam – i da je za suštinske promene potrebno napraviti radikalni zaokret u političkom usmerenju, perspektivi i ideologiji. Ovo važi ne samo za zdravstvo, već i za druge segmente javnog sektora, odnosno onih „usluga“ koje su neophodne celom društvu i koje moraju biti u potpunosti finansijski obezbeđene od strane države, poput školstva, socijalne zaštite, struje, vode itd.
2. Vaše istraživanje je iscrpno, detaljno i sa jasnim smernicama kako preskočiti igricu zvanu javno zdravstvo. Ipak, šta vas je najviše iznenadilo kada ste krenule da sumirate informacije i istraživanje?
M: Kad prođeš kroz pakao kruševačke bolnice i privatnih lešinara misliš da ništa ne može da te iznenadi, ali avaj. Dijapazon užasa koji ljudi proživljavaju u zdravstvenom sistemu je širi od zamislivog. Nakon prvog čitanja prikupljenih iskustava, morala sam da ostavim materijal, jer nisam mogla da se nosim sa svim tim. Tek posle nekog vremena sam uspela ponovo da mu priđem, da filtriram rešenja i organizujem ideje.
Na listi negativnih iznenađenja je i količina društvenih lešinara koji se kače na pacijente i koriste njihove situacije. Na primer taksisti koji praktično prisile ljude koji nisu iz Beograda da se voze sa njima i onda ih oderu. Ili svi ovi prevaranti koji pozivaju penzionere, koriste njihove slabosti ili strahove, pljačkaju ih suludim proizvodima i dodatno ugrožavaju njihovo zdravlje. Sada već zapadam u moralisanje, ali ja stvarno ne mogu da shvatim da neko može da se bavi takvim poslom. Ekspolatisanje nečije bolesti i nedostatak empatije su frapantni.
Ono što nas je donekle pozitivno iznenadilo je što postojeći zakoni koji regulišu domen zdravstvene zaštite ili su u vezi sa zdravljem uglavnom nisu loši. Ne kažem da su sjajni, imaju gomilu slepih mrlja, ali postoji neki nivo koji bi mogao da se dalje unapređuje. Kad bi bilo političke volje…
Mene je iznenadilo i da na šestoj godini medicine zapravo postoji predmet koji se upravo bavi radom sa pacijentima, dakle sve ono što mi adresiramo da fali ili je problematično u pogledu odnosa i komunikacije. Dakle ne bi trebalo da ima potrebe da mi sad izmišljamo toplu vodu i crtamo zdravstvenom osoblju kako treba da se ponaša. Stvar je u tome da se taj predmet tretira kao nešto nebitno. Posledice su više nego očigledne.
Donekle nas je iznenadio i raspon organizacija koje rade baš bitne stvari u domenu podrške pacijentima i njihovim porodicama, ali mnoge od njih nisu u vidokrugu prosečne osobe. Na primer moja mama ne bi ni pomislila da tako nešto postoji, a kamoli da dođe do njih. To nije odgovornost organizacija, jer se one daju i preko svojih kapaciteta, već medija kojima nije interesantno da izveštavaju o njima, osim ako to ne mogu da spakuju u „herojsku“ ili u „tužnu“ priču. Ne znam kako, ali i dalje me iznenađuje kad takvi napori da se pomogne ljudima ostaju nedovoljno vidljivi.
J: U nekim trenucima obema nam je predstavljao veliki i lični izazov da artikulišemo opis sistema i damo savete. Na papiru, kako je Marija rekla, postojeća rešenja za oblasti koje su obrađene aktuelnim propisima, zapravo ne izgledaju tako loše kako bi se moglo pretpostaviti, ali se za gotovo svaku stavku čovek susretne sa problemom „ovo prosto ne radi“. Takođe, veliki broj organizacija civilnog sektora koje se bave određenim partikularnim problemima u vezi sa zdravstvom upućuje na to koliko na sistemskom, državnom nivou ne postoji sluh za neke nove, možda savremene aspekte zdravstvene zaštite koje je neophodno uvrstiti u obim „usluga“, te da država često kaska (a u nekim slučajevima i ignoriše ili opstruira) za narodnim inicijativama koje traže poboljšanje određenih segmenata sistema. Smatram da je to deo opšte strategije upućivanja zdravstva ka privatizaciji i to je nešto čemu se mora stati na put što pre.
3. Kako same primećujete “pristup zdravstvu sada u mnogome zavisi od klasnog položaja, boje kože/nacionalnosti, starosti, pola, seksualne orijentacije, invaliditeta i drugih aspekata koji su deo identiteta i društvenog položaja osobe.” Kako smo se našli u takvoj situaciji i koji su pravci izlečenja zdravstva?
M: Rekla bih da su nas kolektivna kratkovidost i tendencija da pojednostavljeno analiziramo društvene promene dovele dovde. Situacija u zdravstvu je deo šireg problema prihvatanja kapitalističkog načina proizvodnje, gde se sve podređuje tržištu, pa i zdravlje. Za zemlju koja je na poluperiferiji kapitalističkog sistema, koja je rasprodala svoju industriju i temeljno uništava javni sektor, dakle koja je zavisna od međunarodnih institucija koje guraju dalje mere štednje i komercijalizaciju svega, upitno je koliki manevarski prostor postoji. Međutim, to ne znači da je otpor uzaludan. Moraju se promišljati drugačije strategije za očuvanje mehanizama društvene solidarnosti, kao što je funkcionalni javni sektor, pa i zdravstvo u njemu. Dakle problematika je mnogo šira i tiče se globalnog sistema društveno-ekonomskih odnosa, ali i našeg odnosa prema instutucijama, koje su, ako ćemo iskreno, postale problematične i pre kapitalističke transformacije. Hoću reći jedan nivo je menjanje sistema, a drugi je razvijanje odgovornih institucija koje moraju da evoluiraju, a ne da se dozvoli njihovo okoštavanje i urušavanje.
Nas dve smo pre par godina bile deo istračivačkog tima koji se bavio analizom stanja u zdravstvenom sistemu. Iz tog projekta je nastala publikacija Kako izlečiti zdravstvo koja daje detaljniji odgovor na pitanje kako smo došli dovde.
Drugi deo tvog pitanja je mnogo teži. Nema recepta, mora se raditi na svim nivoima: od sistemskog – što bi bilo odupiranje merama štednje; preko institucionalnog – npr. stajanje na rep korupciji, urušavaju profesionalnih i etičkih standarda; do ovog svakodnevnog nivoa gde moramo da napravimo prostor da budemo tu jedne za druge, da ne dozvolimo da nas pojedu naše individualne muke, jer smo jedni drugima poslednja brana od ove lavine užasa koja nas je snašla u vidu zdravstvenog sistema.
J: Kao što je pomenuto ranije, smatramo da je za bilo kakvu suštinski promeno potrebno promeniti političku orijentaciju iz kapitalističke u komunističku. Sve drugo su kozmetičke promene nestabilnog karaktera koje pri svakoj manjoj krizi nestaju, pod standardnim izgovorom da se krize rešavaju merama štetnje. Pored sistemske, radikalne promene, potrebno je takođe raditi na promenama na svakom nivou – zdravstvo mora biti na usluzi stanovništvu, mora biti savremeno, ustanove moraju biti maksimalno opremljene, potrebno je proširiti mrežu ustanova tako da svako naselje ima dostupnu primarnu zdravstvenu negu i kratak put upućivanja u ustanove višeg ranga ili specijalistima/kinjama, zdravstveno osoblje mora postojati u dovoljnom broju da svačije potrebe budu zadovoljene, a istovremeno mora biti vrlo temeljno obučavano da u obzir uzme različite pozicije, životne situacije ili specifičnosti pacijenata/kinja, pri čemu treba iskoreniti svaku dozu netolerancije, elitizma, klasizma i sličnih negativnih stavova prema pacijentima/kinjama.
4. Građani Velike Britanije, barem po istraživanjima javnog mnjenja, su dosta ponosni na svoj javni zdravstveni sistem (NHS) koji se sada i tamo urušava ali gde ljudi protestuju i staju u odbranu tog sistema. Zašto mislite da takav bunt još uvek ne postoji ovde i nije trenutno moguć?
M: Baš sam ovih dana gledala video gde devojka objašnjava kako je slala 133 mejla kako bi došla do termina u NHSu! Njena upornost je zadivljujuća! Ja sam se prethodnih godina izdopisivala sa svim mogućim institucijama, od pošte do poreske, a sve zbog zdravstvene situacije mog oca, ali to što je ova devojka prošla sa NHSom je neuporediv pakao. Jurenje svih tih institucija da rade svoj posao je toliko iscrpljujuće, to je dodatni društveni rad koji jede vreme i energiju (Osim ako niste Joe Lycett, taj duh nam treba! :D).
Elem, u našem slučaju mislim da je većini dodatni stres ispravljanje krivih drina. Drugi momenat je što velika većina ni ne zna koja sve prava imamo (kako bi pa znali?), pa ni ne zna da može i treba da se buni. Treće je što kad si baš u akutnoj krizi ti zavisiš od svih tih ljudi koji su povezani kroz javne i private zdravstvene ustanove i institucije i moraš da vagaš i izigravaš diplomatu da bi dobila neki minimum za pacijenta.
Što se tiče organizovane društvene pobune, mislim da tu upravo klasno raslojavanje igra ključnu ulogu. Kad su u pitanju ekološki problemi, pogađaju nas uglavnom sve, nemaš gde da pobegneš od zagađenog vazduha, i onda se ljudi svih klasa lakše uključuju u borbe. Kod zdravstva neki ipak mogu da pobegnu u neku privatnu ustanovu, iako ni one više ne predstavljaju nikakvu garanciju kvaliteta i sigurnosti. Ali jeste važan momenat, kad ti gori pod nogama, ako imaš ili možeš da prikupiš nekako sredstva, otići ćeš privatno, nemaš vremena da ideš na protest i pokrećeš tužbe (to možeš kasnije, kad se neke stvari malo slegnu). Ko sebi ne može da priušti privatnu zdravstvenu uslugu, ostaje sa osećajem bespomoćnosti i izolovanosti. To su parališuće emocije. Iako je mnogo onih koje zdravstvo ostavlja bukvalno da umru, svi se osećaju napušteno i tu je teško podići ljude na noge. Svaka nova užasna vest u novinama nije dokaz da nismo sami, već potvrda “da tako stvari funkcionišu, i da se tu ne može ništa”. Borbenost se sistematično ubija kroz medije.
No, ja ne mogu da prihvatim da je sve izgubljeno i da ne može bolje. Čini mi se da sve više ljudi vrlo različitih profila pokreće akcije za odbranu javnih dobara i ljudskih prava ili čak za njihovo proširenje. Ako smo uvezli taj neoliberalni duh koji bi da rasproda sve i ostavi ljude na cedilu, možemo da pokupimo i iskustva odbrane, npr. #YourNHSNeedsYou. S druge strane, mi imamo nasleđe otpora i kolektivnog organizovanja za javno dobro, koje mora da može da se oživi. Tako da ne mislim da nije moguć takav bunt, mislim da se nisu sve kockice poklopile da se to desi, ali možda vrlo brzo budemo imale/li konstruktivni bunt. Previše je tuge, besa i frustracije nakupljeno zbog nepravdi koje nam zdravstveni sistem svakodnevno nanosi i to mora jednom da eskalira. Samo se nadam da smo u međuvremenu shvatile/li svu multidimenzionalnost problema i da se nećemo zadovoljiti pukim krpljem rupa, jer će inače brod da potone, a i mi sa njim.
J: Britanski NHS ima veoma dugu istoriju urušavanja, zapravo dosta duži i radikalniju od one sa kojom se suočava zdravstvo u Srbiji. Tome pre svega imamo da zahvalimo političkom sistemu socijalističke Jugoslavije i može se reći da je ono malo dobrog što možemo zateći u zdravstvu danas ostatak prethodnog režima i društvenog uređenja.
Pitanje postojanja i nepostojanja bunta na ovu ali i mnoge druge teme je dosta kompleksno i ne bih mogla u ovom trenutku da dam potpun odgovor na pitanje zašto se ljudi više ne angažuju oko mnogobrojnih problema koje postoje u Srbiji (ali i u Jugoslaviji, i šire). Pretpostavila bih da je jedan od aspekata to da su ljudi mahom dovoljno okupirani svakodnevnim preživljavanjem, da mnoge od tih borbi deluju uzaludno s obzirom da sa druge strane stoji jedan monolit hegemone ideologije oko koje, sa izuzetkom malog broja zemalja, postoji maltene svetski konsenzus. Sa druge strane, kada je reč o zdravstvu, kao što je Marija rekla, ljudi se nađu pred izborom da moraju da individualno hitno rešavaju neki gorući problem, uz veliki broj komplikacija i peripetija, ili da se isto tako individualno i razjedinjeno bore za svoja prava ili za promenu u sistemu koji se uvek „drži zajedno“ i gde je jako teško ostvariti pobedu.
Ipak, ukoliko želimo da preživimo, promena je neminovna i svako poboljšanje situacije moraće da podrazumeva radikalne korake. Nadamo se da će do njih doći pre, a ne kasnije.
Razgovor vodila: Đurđa Trajković
Gde god da se okrenete, gomila je razloga da reagujete na militarizam, nacionalizam, rasizam, kao uzročnike brojnih drugih vidova represije, uvaljane u prezamršeno klupko drugih povezanih problema – ukoliko vam je muka od ovih nepravdi, Specijalni fokus je za vas!
(more…)